Zora

3 0 Р А

121

цата. Дај да ти скинем клобучић! Шта вриштиш, да ти је мало полетити, је ли ? Не, брате, причекај! Доста си се налетио, не ћу те лако пустити. —■ Види ти злоће једне! Како вришти! Чује се и на врсту одавде. Тривунова прича учини велик утисак на Максима. — Узми и мој прилог — рече он и баци му у капу шаку златника — Ево ти сви моји новци; мени не требају а теби ће ваљати. —- Нека те Вог благослови, Максиме Григоријевићу. Од твојих новаца могу не само звоник, него и читаву цркву сазидати. Кад се вратим у Слободу одслужићу службу за твоје здравље. Од сада сам вазда твој роб. Шта заповиједаш? — Слушај, ТриФуне. Учинићеш ми малу услугу. Кад дођеш у Слободу не говори никоме да си ме видјео, нити срео; а до неколико дана отиђи ми мајци и реци јој насамо: „син ти је добро и здраво, поздравио те!" — Зар само то, Максиме Григоријевићу ? — Још слушај, Трифуне. Ја се на далеки пут спремам. Не ћу се за дуго вратити. Па, ако ти није тешко, наврати се од времена цо времена матери, и сваки јој пут реци: „чуо сам од људи, да ти је син, хвала Вогу, здрав, те не тужи за њим." А ако те упита, од кога си чуо, реци, чуо сам од људи. То једно, нека ми мајка зна да живим. — Дакле се ти не ћеш вратити-у Слободу ? — Да ли ћу се вратити или не ћу Бог зна, само ти не говори никоме, да си ме срео. — Ослони се на мене, баћушка, не ћу никоме казати, Само ако ти идеш на далеко, ја не ћу твојих новаца. Казниће ме Бог! — А шта ће мени новци ? — Како знаш, Максиме Григоријевићу, али их ја узети не могу. Друго би

било да се враћаш кући. А овако, да те у путовању ограбим, као какав разбојник, станичник. Не ћу, да ме закољеш ! Максим слеже раменима и узе из ТриФунове капе неколико златника. — Кад их ти не ћеш — рече он узеће их ко други, мени не требају. Он се растаде са царевим слугом и одјезди даље. Сунце бјеше на заходу. Сјенке од дрвећа бјеху све дуље и покриваху пољану. Поред Максима путоваше његова сјенка, као какав великан. Она бјежаше по трави, залазаше међу џбуње и дрвеће. Бујан на сјенци изгледаше као каква огромна звијер. Мало по мало, и Максим, и коњ, и Бујан ишчезоше са траве и дрвећа, наста сумрак, забијеље магла; вечерњи зунзари зузукаху и цртаху кругове по ваздуху. Иза горе поносито изиђе мјесец, на тамноме небу гдје-гдје зажегоше се звијезде, и у даљини се засребрни непрегледно поље. Домовино, мила моја домовино! Догађало се и мени, да у касно доба путујем по твојим пустарама. Коњ корача једнако, одмара се од дневне врућине, топли вјетар доноси мирис пољскога цвијећа и свјежега сијена, и мени бјеше тако слатко, и бјеше ми тако тужно, и тако ми се мишљаше о прошлости, и тако ми се сањаше о будућности ! . . . Дивно је, дивно, путовати по пустим мјестима, кадгод шумом, кадгод њивом, бацити узде и замислити се гледајући на звијезде ! Тако путоваше Максим читав сахат, Бујан диже њушку и замахну репом. Осјети се уваздуху дим. Максим потјера брже коња. Он угледа пред собом накривљену колибицу. На њој не бјеше димњака, дим одушиваше кроз кров. Кроз ниски прозорчић видјела се слаба свјетлост. Наједанпут се зачу једноставна мелодија. Максим се примаче прозору; могаше видјети сву унутрашњост сиромашне кућице. Ужежен луч освјетлзаваше стари, подерани намјештај. Блиједа, слаб^њава жена љу5