Zora

3 0 Р А

95

али још ни један не смиЈе да гласно потврди Алијино мишљење. — Па шта учинише са нашим змајем босанским Хусеин-капетаном и његовом војском? Шта учинише са сваким, који није пух'о у њихов писак? . . . Све покорише и све згазише к'о најљући душманин ... Па зар да њи' зовемо браћом? Зар само рад' вире да их примамо и да им 'вако слушамо сваку рич ? Јбк! Нисмо ми хајван! И ми смо људи и беговићи и кољенићп . . . — Тако је! — гракнуше многи у један мах. Оно, о чему су чешће пута потајно мислили, није могло да

и на даље остане у њима. И они нијесу дали Алији да више говори, јер сваки поче гласно да исказује своје мишљење и да псује. Младе људе лахко је загријати и распалити! Сваки је повлађивао Алији и он је, већ по овом почетку, могао познати, да му ријечи неће бити узалудне. — Посиј'о сам сјеме на добру њиву, — рече у себи, — не бојим се, да ми жетва неће бити најбоља! И са пуним срцем, а са веселим лицем растајао се са јаранима и полугласно пјевуцкајући он се је, кроз уске сокаке, враћао својој кући...

(наставиће се)

/У1ило сунце!..

ило сунце, тако здраво било, Када прођеш кроз далеке стране, Тамо, куда моје братство мило И сад гледа у маглене дане;

Тамо сунце где паћене груди Не удишу зрак слободе свете, Тамо куд ми вечно мис'о блуди, Куд с уздахом моје жеље лете;

Тамо сунце, на те горе ломне, Што немају покоја ни санка, Што ударе дочекује громне И уздишу јадом, без престанка;

Тамо сунце, тако здраво било, Стани! Стани! Па још боље плани! Обасјај ми моје братство мило И слободу о, свани, о, свани!

Београд.

Милица Петровићева.