Zora

3 0 Р А

143

А Н Џ Е Л О — поема А. С. Пушкина — Јован А. ДучиЂ ДРУГИ дио I. Анџело ваздан суморан и ћутљив, Сједио је самац. А по души широм Само једно мис'о! Сву ноћ санак њежни 'Уморене -веђе не дотаче миром. — Но шта ово значи?... премишљаше сјетно, Љубим ли је збиља, кад ми срце жуди Да је чујем опет и засладим поглед Њезином милотом; када вјечно блуди За њом душа моја? . . . За красотом силном У саблазан до сад никада не крену' Ал' девојком чедном понижен сам сада А пред собом видим само слику њену .... Заљубљени човјек ув'јек ми је био И чудан и см'јешан. Знадох сл'јепо тада Да његовом само безумљу се дивим! А гле мене сада . . . II. Хтједе да се моли. Расијане р'јечи дигоше се горе Но говорећ с небом и вољом и мишљу Он хиташе њојзи. И кад туге море Нрели му се душом, он бесвјесно, тихо, Спомињаше Бога. А све јаче, јаче, Гр'јех у срцу кипља. Но душевна борба Неком тајном силом кр'јепити га заче. Владање и снага у том мутном часу Несносна му поста као стара књига Прочитана давно. Тугујући горко Од свог достојанства ко од тешког ига Спасти се је хтио; а озбиљност своју Бесмислено којој дивљаху се људи Не цјењаше гшше, сравњућ је с пером, Што гоњено вјетром по ваздуху блуди.

И сутрадан туде млада Изабела Са Анџелом гордим опет се је срела. III. Анџело: Шта ћеш Изабела: Вољу твоју дошла сам да чујем