Zora

222

Д Е Н И 3 А

ну о вама н како је он једини могао да ми је каже, то сам га ја запитао заклев му се да ни ви нити ико други никада за то дознати нећете, — запитао сам га пред његовом мајком . . . може ли да ми се закуне... Дениза. О, реците слободно!... да никад није био мој љубазник? Андрија. Да. Дениза. И онда? Андрија. Заклео ми се да није. Дениза. Ах! Нитков! То сасвим личи на њега. Андрија. Шта хоћете да кажете? Дениза. Да је хтео да вам украде сестру и имање и срећу и спокојство и достојанство живота вашег и ваше сестре. Господин од Тозета слагао вас је, слагао бестидно и без сумње мислио је да је то врло каваљерски. Те лажи су част људи, који су женама част украли ! — Ах! Докле сам год само ја била у питању, могла сам крити моју тајну у дубини срца, могла сам се жртвовати ништа не рекавши, као што сам мало час учинила и из љубави према хмом оцу, који не зна за то и из љубави и поштовања према вама, који сте најгшеменитији човек на свету; али чим је у питању ваша сестра, коју сте ми ви поверили, то невино и наивно дете, чију наивност и невиност злоупотребљавају толико да постаје не-

послушна према вама и незахвална према мени, — казаћу све. Ја сам била љубазница тога човека. Како је могла тако ниско пасти дјевојка као ја?! Мислила сам да је то јунаштво. Дан пре свога двобоја са господином од Филвијера, двобоја у коме сте му ви били сведок, беше, испричао ми је све, да ли у каквој намери ? Нисам могла одолети жељи да га видим можда последњи пут: сутрадан је могао бити убијен. Бејах беспорочна, кунем вам се, и ако га уверавах о мојој љубави, он ми заиска, назвав ме својом женом, доказ о тој љубави, да њим добије више снаге против свога супарника, да има заштодаживи! Проиграла сам цео мој живот из страха за његов. Он је остао жив, шта више мал' те није убио једног поштеног човека, и напустио ме је. Ах! кукавица! Ах! подлац! Андрија. Тише, тише! Дениза. Та шта ме се сад тиче! Мој живот је свршен после таквога признања. Ако ме отац чује, убиће ме, па шта? Да велике несреће! Добро те онда није ништа знао; није ме убио пре четири године, па данас могу да спасем вашу сестру. Ох, нитков! Ох, нитков! Како ми добро чини што то могу викати пред неким! Четири године ја се гушим, четири године моја мати и ја гледамо се у тишини, јер не смемо да говоримо о прошлости. Сирота моја мајка! Морала сам јој све признати; коса јој је оседела за неколико дана. Ах, Боже мој, Боже МОЈ ! (Стропошта се на једну столицу и јеца покривши лице рукама.)

(НАСТАВИЋ-Е С Е)