Zora

3 0 Р А

207

стане шакетање, па се не гледа ни који кога удара, ни куда удара, него само видиш, како се руке дижу и сиуштају; ломе се чибуци; Фесови лете у вис; главе пуиају а јауци и усклици чују се чак у најдаљи комшилук. А одмах иза тога видиш, како се из тога метежа извлачи један по један. Први излети разбијене главе, раздрљен и изгребен, а одмах за њим други за једном постулом на нози (и не марећи за другу); трећи опет трчи гологлав, па само што отхукује и пипа се по леђима и по прсима, да види, јесу ли му све кости У реду. Ово је било и сувише! Стари јарани нијесу више могли сједећи гледати ово комешање, те одлучише, да и они почну озбиљније радити. — Ја хесабим, да је најбоље, да их уд'римо по носу, —вели Јусуф-ага. — То и ја велим, — потврди Салих-ага. Но Махмут ага није се с тиме слагао. — А ја велим, — рече, — да ми ударимо само њега, па ће се одмах сви саулисати. — Тако је! — рече и Мемиш-ага. — Добро, па шта велимо? запита Јусуф-ага. Махмут-ага опет упаде: — Ја велим; да ми липо одемо паши, па да му све кажемо. Казаћемо му и за Ибрахим-бега, који сада не смиде никуд из дома, јер се боји, да га не убнју. Па ко је крив, нек даје џеваба. — Тако је најзгодније! — рече Мемиш-ага, — и ја би рек'о, да ти и Јусуф-ага одете паши, па да учините даву. — Ја сам кајил, — рече ЈусуФага, — ако хоћете и у Стамбол да пођем.

— И ја сам! — дочека Махмутага, па одмах скочи на ноге. У исто вријеме устаде и ЈусуФага, те обојица, пошто се мало очистише, кренуше управо пут пашиних сараја. — Ако му овди не буде суда, онда га никако ни бит' неће, рече Јусуф-ага уз пут. А Махмут-ага се осмјехну. — Видићеш ти само, шта ће од њега бит'. . . Синџире ћемо ми на њ' па у тотрокан 1 ) . . . И липо ће му бит' ако га паша још и не обиси... Није то шала, болан, бунити свит и он'лико кијаметити. ЈусуФ-ага није одговарао, него је корачао, полахко гледајући преда се и премишљајући се, шта ће и како ће пред пашом говорити XII. На меканој шилти, у својој великој одаји, сједио је јуначни Али-паша, господар читаве Херцеговине. Висока стаса, а широк, да му је мало равних наћи. Сиједа брада лијепо је пристајала његовом мрком опаљеном лицу. Око главе носио је ахмедију, а на струку је носио дугу до тала џубу, као хоџа. Десном руком бијаше се наслонио на јастук и замишљено гледао је кроз пенџер напол^е. И баш у тим мислима затекоше га Махмут-ага и ЈусуФ-ага. — Сабал' хајирла, — гракнуше обојица. — Алах раз' олсун, — одговори паша и окрену им се. Њих обојица приближише се паши, а пошто им он главом показа да сједну, тада сједоше један до другога. — Што сте ви то дошли? — запита паша и погледа их.

') Загвор.