Zora

1

354

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГЛ НАРОДА

,И '{иВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

Свадбени обичаји Мухамеданаца У ХЕРДЕГОВННИ пише Осман А. Ђикић. I Г1РОШЊА. ило да момак загледа дјевојку, било ! да његови родитељи сами му је 'изаберу, постоји просидба или прошња, која се врше пошто у младожењиној кући буде све споразумно. У прошњу се спреми обично жена, која је или у роду, или у блиском комшилуку просиочеву, а која је у дјевојачкој кући позната. Просилацможебити и мушко, само у том случају треба, да је у сродству с дјевојачком фамилијом, јер иначе неможе доспјети удјевојачку кућу: а код оца, односно старијег брата, амиџе, или каква било старатеља дјевојачког, прошња се не врши. Овдје ћу узети женску, која иде ђевојачкој матери (маћехи, тетки и т. д.), да проси дјевојку, но овако поступа и мушки, кад је просилац. — Просилица дође у кућу дјевојачку, па пошто се по обичају, мало проћерета, пријеђе на ствар, и опи' савши најприје стање и поштење момкове Фамилије, а за тим пријеђе на чедност и доброту његову и заврши, своје причање ријечима: „И дођох, да запросим руку (име дјевојачко) за (име момково), амолим господара Бога (ђелле шануху), да ова женидба, ако била корисна (хаирли), била и суђена, а ако не била, нека их обоје Халик сачува од ње!" Дјевојачка мати, или пристала или не пристала на ту свезу, рекне јој да ће се споразумјети с дјевојачким оцем (оћухом, амиџом), те да ће послати хабер (одговор) кроз заказано вријеме. До неколико дана пронесе се потпуно глас у момкову кућу да ће дјевојку родитељи дати, или не. Ако не ће, обично се више и не шаљу просиоци, а ако се чује, да ће дјевојку ро-

дитељи (старатељи) дати, шаље се на ново она иста жена с аманетом (заруком), који се састоји од једног прстена и неколико дуката. (Каквоћа и сума дуката зависи од стања момачког). Кад просилица дође удјевојачку кућу, дјевојка се од ње сакрије, да је не види. Пошто просилица попије каву и лимунаду, онда послије малко обичног разговора, запита за одговор. Кад јој дјевојачка мати дадне одговор и пристајање на ту свезу, просилица извади аманет и метне јој га у длан, који она прикрије рукавом од антерије (горње хаљине). Тада се просилици донесе дјевојачки аманет и дарови младожењи и његовој фамилији. Дарови су обично: момку, оцу му и матери по бошчалук (бошчалук је: гаће, кош.уља, домбак (свитњак) и чеврма), браћи му чеврме, а сестрама јеменије, (шамије, пешкир за главу). Од куће младожењине се сада урече нићах (вјенчање). II. НИЋАХ. Вјенчање је код Муслимана сасвијем просто и без икаквих церемонија. Изаберу се како од младожењине, тако од дјевојачке стране по двачовјека, који као већили (заступници) оду пред кадију, гдје сврше вјенчање на сасвијем прост начин. Кадија запита три пута ону двојицу, који заступају дјевојку, да ли они дају дјевојку, а ону пак двојицу, што су младожењини заступници, да ли је примају (исто по три пута). Кад добије од обојих јасан одговор, онда сврше вјенчање, пошто очита неке молитве (дове). Сада се направи уговор за нићах. То је нека сума новаца, коју младожења уговори дати својој жени, ако би се, којим случајем, распустили. Ова сума даје се према стању жениочеву, а установљена је, мислим, највише зато, да се не би раздвојили, без какова вишег узрока. По свршењу вјенчања трчи мушту-