Zora

3 0 Р А

405

И заиста он је дрхтао од узбуђења! Мржња, страховита мржња према оном момчету, загријала му сваку кап крви у жилама и он је био као у врућици. Да је могао, збацио би са себе руно, само да се расхлади. Али пошто је то било сасвим немогуће, то је пламтио све више и више и једва чекао час, кад ће се момче помолити из куће. —■ Ха, ево га! — блекну дивље, кад, у нека доба, зачу из куће његов глас: — Збогом! — Збогом пош'о, — одговара Радовица. Ован искриви главу и обори је земљи, а ноге раскорачи, баш као какав атлет, у часу, кад своју снагу највећма хоће да покаже. Момче се показа пред вратима и пружи ногу, баш како ће поћи даље. А ован стиште јуначко срце своје, скочи као помаман и уједанпут: буб! — груну момче у леђа. — Јао! — само што изрече онај и сруши се на тле. Капа одлети на једну, штап на другу страну, а нос, како је био дуг, дође чисто пљоснат и крв из њега потече потоком. Сво лице било му је умаљано земљом, а крв и из њега тецијаше на два на три мјеста и само што очи остадоше неповријеђене. И Радовица јаукну готово у исти мах када и он па му притрча. А само је ован стајао са осмјехом на губицама и побједничким изразом на лицу. — Несрећо! — цикну Радовица, пошто је онога, у неколико очистила. — Треба тебе под нож! . . И удари

га некаквом тојагом по плећима, тако, да би волу било доста, а камо ли њежном и благородном овну. Но и тај ударац њему је био тако сладак и он се није ни помакнуо, него је чекао и други . . . А она, као да је знала, не хтједе да га и по други п}^т усрећи, него само сијевну очима и уљезе у кућу. И исте вечери, кад се Раде враћао кући, она му изађе на сусрет, сави му руке око врата и поче га љубити. — Шта је то жено ? —- запита Раде мало зачуђено . . . — Слатки, Драги мој, ти знаш, да ми нико на свијету није дражи од тебе . . . — Хе, хе знам, знам... Ама што ми то сад говориш ? — Да ми учиниш љубав? •— А шта је ? — Дасјутра продаш онога овна... Раде се зачуди још више. — Што то ? — Тако. — Он ти је био драг. — Сад није . . . Раде слегну раменима и уљезе у кућу. А сјутра дан похитио је да га свеже и поведе на пазар. — То си и зарадио, несрећо, довикну му Радовица при поласку. Ован је тужно климнуо главом. Тако су се растали. Ован је оборио главу и тужно размишљао о прошлости, кад му Илија приступи са ножем у руци. Он још једанпут дубоко уздану и пође куд га поведоше . . . Св.