Zora

426

КНЕЗ СРЕБРНИ

али Бог кажњава убице, а невина крв пада на њихове главе! — Света мајко! — рече, као у бунилу Сребрни, — пусти , ме на часак сестри Јевдокији. Само да је видим! Да се с њоме поздравим! — Да је видиш? Да се поздравите? Само то и ништа више? Игуманија га неповјерљиво гледаше. — Ти си силом уљегао, — кажеш да си кнез, а Бог зна ко си, и откуда си? Знам да сада путују опричници, и по манастирима убијају жене п кћери кажњених бојара. А сестра Јевдокија жена је кажњенога бојарина. — Ја нијесам опричник! викну Сребрни, ја сам хтио пролити за бојарина Морозова своју крв. Пусти ме да видим бојарињу, света мајко, пусти ме! Можда искреност и правда, које бјеху написане на кнежеву лицу дирнуше игуманију. Она га са сажаљењем погледа. — Крива сам пред тобом! рече она, — Али хвала Христу и Пресветој Тројици, када нијеси опричник! Препала ме сестра вратарка, па сам гледала, да час прије сакријем сестру Јевдокију. Шта ћеш, тешке су године настале! И у светим богомољама није сигуран живот! Али хвала Богу, када се преварих у теби! Ако си пријатељ бојарина Морозова, хајде за мном, њезина је ћелија у самој башти. Игуманија га доведе до једне усамљене ћелије у сред баште, у сред зелења. Наклупи, пред ћелијом, сјеђаше у црнини, са покривалом на лицу Јелена. Јесен бјеше у своме почетку, па жуто кљеново лишће опадаше, и као да се играше са Јеленином хаљином. Она бјеше замишљена, па кад чу кораке, трже се. Хтједе се дигнути на сусрет игуманији, али када спази Сребрнога врисну, ухвати се за срце, и клону на клупу. — Не плаши се, дијете моје! — рече јој игуманија — ово је твој познати, при-

јатељ твога мужа, дошаоје да се с тобом поздрави и растане! Јелена не могаше говорити, само дрхташе и у страху гледаше кнеза. — Ево — једва изрече Сребрни, ево како нам би суђено, да се састанемо! — Друкчије није могло бити! прошапута Јелена. — Зашто ме не причека, Јелена Димитријевна! рече кнез. — Да сам те чекала — шапуташе она — не бих имала довољно снаге . . . ти ме не би отпустио ... а и онако је доста гријеха на мојој души, Никита Романовићу . . . Опет ћутање. Кнежево срце лупаше, да искочи. — Јелена Димитријевна! — рече он узбуђено —• ја се за вазда растајем с тобом, за вазда Јелена Димитријевна! . . . Дај да те пошљедњи пут видим, . . . да ти видим очи,. . . дигни покривало, Јелена! Мршавом руком подиже Јелена црно платно, које јој покриваше горњи дио лица, и кнез угледа њене тихе, сузне и дивне очи, помућене од неспавања и душевнога бола. — Збогом, Јелена! викну он, и клече пред њу, — збогом за вазда! Нека нам Бог помогне, а могли смо сретни бити! — Никада, Никита Романовићу, рече тужно Јелена. — Крв Дружине Андријевића вазда би била између среће и нас. Он је ради мене пао под царску немилост. ја сам га изневјерила, ради мене. је и кажњен. Не, Никита, ми не бисмо били срећни. Па и ко је сада срећан? — Јесте — потврди кнез —- нико није срећан! Бог се наљутио на Русију. Па ипак нијесам мислио, да ћемо се овако за вазда растати! — Не, није за вазда! — Јелена се тужно осмјехну. — Само на овоме свијету. — Зашто не погибох у боју са Татарима? Зашто ме цар не казни, к&да сам