Zora

Стр. 28

3 0 Р А

Бр. Г.

прије у гробу него женом Мицкијевићевом. Те успомене видимо у његовом доцније писаном највећем дјелу Пан Тадвушу (Рап ТаДеизг) у којем, цртајући љубав Јона Соплице према Столниковој кћери, црта своју љубав према кћери старог и суровог Анквича, које његов несуђени таст и сам уочава у његовој појеми. Но несрећни догађаји Пољске послије 1831. озлојеђују родољубивог Мицкијевића. Жалосна његова отаџбина постаје његова најдубља рана. „Мокри лист њемачких блатњавих новина више ме потреса него сви Винчи и Рафаели" пише он једном с болом другу у Пољску. Не могавши да из далека посматра потоње ропце самртничке Пољске, он из Италије преко Париза прелази у Познањску, но налази Варшаву већ предану Паскевпчу. У Паризу 1832. он се пати сиротињом. Послије поменуте буне књиге његове не доношаху му прихода. Он бијаше готов да сва дјела прода издавачима заједну малу пензију... Даљи живот његов посгаје све суморнији. Та невоља бјеше у толико тежа шго тијех година бјеше ожењен. Селина Шимановска, кћи једне пијанисткиње, умиљато и много хваљено једно дјевојче, бјеше његова жена, коју је узео без љубави и по наговору забрннутих пријатеља. Но он је ипак волио. Она бјеше весела и задовољна и с најмањим што имађаше убоги пјесник. За тим се изродише дјеца. Но иородична његова несрећа бјеше достигла врхунац: за једва петнаест година брачног живота, његова Селима три пута је силазила с ума.

У године његовог убоштва и домаћег јада, пада његова драма Барски Конфедерати писана француски. Затим добија катедру латинског језика у протестантском свеучилишту, затим у Со11е§е Ле Ггапсе катедру словенских књижевности. Али „Товјанизам", вјерска секта тијех година,. названа по теософу Александру Товјанском, (1798 | 1878) одузе му то мјесто тако пуно части. Његова предавања не могу бити без примјесе товјанизма, дакле основа којима се иђаше на вјерску реформу, а којима Мицкијевић бјеше Фанатичан присташа. Товјанизам бјеше један символ пољског васкрсења, у које Мицкијевић вјероваше свијем жаром своје пјесничке и патриотске душе. Он му се с тога и одаје. Мијешајући га у своја предавања и стављајући уза њ и своја машгања о Наполеониди, он губи катедру. Покреће лист ТгЊипе сГез реир1ез који послије годину дана престаје. Товјански је протјеран из Француске а Мицкијевић напуштен и од најинтимнијих другова. Добротом Наполеона III. постаје у Паризу библиотекар арсенала.Затим наредбом Француске владе одлази у Турску да образује тамо пољске легије. Но умире у Цариграду 28. новембра 1855., а сахрањен је у Монморанси код Париза. Тако свршује драма која је значила живот једног генија. Над гробом његовим мајка наша Славија одслужује стогодишњи помен његовог рођења а то баш онда, кади Двадесети Вијек своје прве зраке баца на урну у којој је пепео гиганта једног словенског стол>ећа.

у^НТОН ^ЕХОВ Руски Моиасан

славном руском приповједачу Анр^тону Чехову доноси Берлински чај? сопнс „ 1)ак НМегапвсће Еећо" у свом трећем броју за 1898 годину овај чланак од свог петроградског дописншса А1ех18-а Егаћегг-а \ г оп ЕпуеШагсН;:

Антон Павловић Чехов је међу млађим руским приповједачима најзанимљивији и најдаровитији. И ако данашња белетристична књпжевност није тако сиромашна талентима, којп се истакли и пажњу на се привукли — имена, као Потапенко,