Zora

Вр. II.

3 0 Р А

Стр. бб

кне посестриму вилу: „Ђе си, вило, ниђе те не било, зар не видиш ђе ћу погинути?" Али му вила не хтједе помоћи. Дервишина обори Марка, па му сједне на прса јуначка и стаде тражити од сабље комађе да му одсијече главу. Кад то видје Марко, рече голоме дервишу: А Бога ти, незнана .телијо, Кажи ми се ко си и оклен си Нека знадем од ког ћу гинути!" Дервишина одговори: Је си л' чуо шехер Сарајево, У Сарај'ву бегову џамију, Виш' џамије Шех-Синан-текију (настав

Под текијом Ђерзелез-Алију; Ја сам главом Ђерзелез-Алија. На то Марко пролије сузе од очију па викне грлом јуначкијем: Хкала Богу и данашњем дану, Кад ја нађох свога побратима! Ја сам, побро, Краљевићу Марко!" Кад то чуо 'Берзелез-Алија, Нема каде да са Марка сиђе, Руке шири у чело га љуби. Тада су се побре упознале. Кад то виде она друга два дервиша, приђу Марку те се изгрле, ижљубе и поново побратиме. До тад бјеху непријатељи а од тада вјерни побратими. ве се.)

Р

АРЧЕ ХЉЕБА — II. Н. Нотапенко —

№ одест Дементјевић — Алојев бјеше јЖ^добф чов Ј ек -- тако се изражаваху о њему сви, који га из ближе познаваху, п који имађаху с њиме било какве везе. Кад год се повела ријеч о њему говорило се: — Бадава што ти је Модест Алојев добар чов.јек,... само .. . да. .. — у осталом, он је ипак добар човјек! А шта се, управо, разумијевало под тим неодређеним : „само ... да . . ." — то се не да у две ријечи испричати. Можда би било теже разјаснити какву најобичнију ствар, него изнијети факг: зашто је Модест Алојев добар човјек. Ево, да вам испричамо шта је у ствари. Онда кад се о Модесту говорило да је то „добар човјек . . само . . . да ..." и т. д., њему је било равно четрдесет година. Ход му је био брз, али некако несигуран, управо онакав, као што је ход каквог ислуженог писмоноше, а кад би му у ноге загледали, опазили би да се оне не могу баш најсигурније поуздати у се. Раста је био висока, мало погурен;

кад би ишао а он се клатио. Носпо је неки црнп суртук; и зими и љети ишао је без огртача. А кад би га когод у сред љета запитао: да ли му је топло, а у сред зиме: да ли му је хладно, он би само слегао раменима и одговорио: — Не мари ? И јесте — и није . . . У осталом, није ни у реду да се о томе говори. Још само треба додати, да су му ногавице на чакширама биле увијек отрцане, а потпетице на ципелама искривљене, — па да човјек имаде вјерну и потпуну слику Модеста Алојева. Кад би га онако с леђа погледали учинио би утисак човјека крупне грађе, човјека здрава и јака; природа га је обдарила широким илећима, високим раменима, дебелим вратом, дугачким рукама, а он опет пустио на дугачко своје црне власи — па право чудо! А кад би га с лица погледалп, увјерили би се, да он унутарњим способностима ни близу не одговара даровима, којима му је природа тијело украсила. Па онда: уиала прса, лице са малим носом и танким уснама,