Zora

Стр. 56

3 0 Р А

Бр. II.

са не баш великим очима, са блиједим образима, чију мршавост не могаху сакрити ни ријетко порасли „бакенбарти",—једном ријечју, бијаше то лице, које није говорило ни о гладовању, ни .о превеликој ситости. Такав бијаше Модест Алојев са своје спољашње стране; што се тиче унутарњих својстава, могло се само толико рећи, да је то добар човјек . . . само ... да .. ., у осталом он је ипак добар човјек. Било је, до душе, времена, кад се је о Модесу Алојеву говорило само толико, да је он „добар човјек", не додавајући никаквих приречица, просто: добар човјек па крај! А то је било онда, док још бјеше у животу његова добра мамица, врло стара и врло поштена душа, која је све до смрти, као удова пуковниковица, теглила пензију. Док она бјеше у животу, Модест је Алојев имао и свој стан, и своју храну, и све, што је човјеку најпотребније. Становали су у неком забитом крају Петрограда; стан им је био скроман, а и храна им не бјеше богзна како раскошна, и, што је најгоре: — постило се то сва четири поста и сваке сриједе и петка. Модест се ипак за то осјећаше задовољним, једино што је о одијелу водио бригу. Али се и за то није морао не знам како старати, јер је имао старијега брата, који му је, од времена на вријеме, куповао час чакшире, час капут, час опет капу или ципеле. И тако је Модест у тим сретни.м по њега временима могао живити, па да се никоме не замјери; за то га његови познаници и држаху за човјека ријетке доброте. Али је стара пуковниковица, као и сви ми, дужна да, раније или касније, оде са овога свијета, што је она можда и без воље учинила, — и Модест је послије њене смрти, морао да ступи на свјетску позорницу, да се сам побрине за своје потребно парче хљеба. А је ли лако да заслужи парче хљеба онај човјек, о којем предање говори, да је тај човјек дошао у неком заводу само

до трећег разреда, и о даљем се образовању његовом ништа не зна?.. Не, није лако! Знао је то Модест, па је отишао свом старијем брату Луки Дементјевићу Алојеву, који живљаше на Литејном Проспекту и ако не баш најбоље, а оно не ни најгоре. У њега бијаше и лијепа одијела, и топао стан, и красан намјештај у собама, и редован ручак, и жена, и дјеца, и свега, чега у Модеста није било. Каже он брату: — Као што знаш, Лука брате, мамица је умрла, а с њоме оде и пензија! Ја немам ништа — а и не умијем ништа... Ти, Лука, заслужујеш хљеб својим сопственим трудом. Па де научи и мене, па да се и ја латим било каква посла... Пажљиво га посматра Лука, па ће рећи: — Свакоме је човјеку потреба заслуживала свој свакидашњи хљеб, па и теби, Модесту драги. Али је тај посао веома мучан и са големим трудом скопчан. А ја, чим те погледам, видим да нијеси за то способан. — За што да нијесам способан? — Расуди и сам: ја сам драматург и имам везе са позоришним свијетом. А какав бих посао могао теби дати, Модесту? За играча ниси, јер су ти ноге повелике и несигурне. За глумца ниси, јер не можеш да изговараш четири сугласа; ти не можеш да изговориш ни р, ни л , ни ч, ни ок. .. Какав би ми ти то био глумац? Препоручио бих ти да преводиш страна позоришна парчад, што и ја ево већ пуних десет година радим, али си ти језике учио врло рђаво, те сумњам, да бар један стран језик честито разумијеш! Дао бих ти да преписујеш, али је и то незгодно, јер и сам не знам гдје треба уметнути писмо „ ђ ", а ти још мање . . . Мени увијек преписује човјек, што добро зна граматику ... Шта, дакле, да учиним за тебе ? Модест се замисли. Све то бијаше истина: ништа он није знао! Али се, послије овог разговора, његов апетит није