Zora

Стр. 122

3 0 Р А

Бр. IV.

тако је и увек. Подигне обрве и ирстима готово штипа кожу по челу, а у себи непрестано понавља: много .. . грдно много! Гледајући у те бројеве, који су много замашнији код имена рањених, осећа, како га обузима неко тужно задовољство и у сред најцрње слутње, он у томе налази своју сламку, за коју ће се, као дављеник какав да ухвати. Па баш, мисли се, и да га ране, рана може бити и лака, врло лака, колико да се каже: куршум га је огребао. А то је некако и боље, са свим боље! Рањен, лако рањен, дош'о кући, разуме се, не ће да погине. А већ, кад он дође, само да дође, нема те ране, коју они не ће излечити. Зар он, па Мара!... Само да је лака, врло лака, јер може бити ... И ту се истиче пред њим горопадна и каљава неприлика, разбија нежну скраму око срца, откида и раскида само срце и он, на силу и преко воље чује пуцањ топа, види усијано ђуле, које звижди ваздухом и налази њега, његово дете и разноси му колено. Он се болан преврће по снегу и јауче, грчевито стеже раздробљену кост, очајно се чупа за косе и изнемогло виче: помоћ, помоћ! Ту, стари Марко брзо пресавија хартију меће је још брже у свој џеп, и руком, која дркти као јасика, немилице скида наочаре, љутито савија челично перо, којима се оне држе иза ува, хода брзо преко собе, рашчешљава косу на глави и са очајањем чека, да му се изгуби из очију та натурена страхота .... Ту га прате погледи исто тако брижне и још забринутије Маре. Њу не могу да узбуне, нити да охрабре такви листићи. Како не зна да чита, то је остављена сувише великом стрпљењу Марковом, који јој је и по толико пута прочитао свако писмо и све

је то остајало у њој тако истински и тако верно, као што је и у самом писму било. Али, кад се само мало, врло мало, поремети тај ред, кад се не може да сети, да л' је он реко: „много" или „врло много", њу обузима немир и тад се са извесним прекором обраћа старцу: —- Ама што ти мени не прочиташ све .... цело писмо ? Њој да није прочитано све писмо. — Прочитао сам ти баш цело, одговори он. Мара спремљена на такав одговор, губи стрпљење. Зар она не зна да је прочитао и неколико пута, али хоће опет, хоће непрестано. — Прочитао, прочитао-почне брзо да говори и рукама трља низ кецељу — јеси, али си читао врло брзо. Ти читаш, читаш, а ја мислим, мислим, па сам све заборавила . . . . Ето чекај . . . Он тамо каже: „не знам кад ћемо се кренути, чуо сам да ћемо. . " сад ето не знам или је казао брзо, или одмах, или нешто Друго. — Казао је: брзо. — Ама се мени чини да није. Ту старац мало срдито каже: — Како тп се може чинити да није, кад јесте. — Е, да видимо, вели Мара. Тада он извади писмо, почиње од почетка. — Мара обично на истим местима протепа: моје добро дете! — нађе се реч: брзо, дође се до краја и старима влада оно прво, оно пријатно расположење, које их је разгалило још код првог читања. Али се већ и петнаести дан свршио, а од њега нема никаквог гласа. Свакако, да није то тако брзо, као што им се он надао, и кад ли ће бити и шта ће бити, само Бог зна! Да је нешто да се појави на вратима оно зеленкасто одело, са кож-