Zora

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 121

Наониском орману од ораховине, са три Фијоке, којима су алке одавно испале, те се сад више вештином и ноктима отварају и што му је од дугих година испуцало лице и крајеви, па личи на изгребано наличје у огледала, на томе орману стоји мала лампа од зеленог стаклета, са белом куглом, на мрежи од жутога лима. Њена је светлост пала јасно само на површину од ормана и по њој се виде лепо осветљени два реда већих и мањих шољица, са по где којим лимуном, па гомила дуња у једном крају, изрецкана хартија, преко стакленог бокала за воду, две тегле слатка, са чађавом бојом, али пуне и недирнуте .. . Од тога се ормана не пружа светлост више тако јако, не виде се лепо све шаре на ћилиму, што је прострт по широком миндерлуку, нити се без нарочите пажње може да примети дугуљаста пукотина на застору што стоји изнад старих хаљина ... Све се то губи у тами и неком нејасном пластиком показује, да је и оно у соби. Фуруна се само још јаче црни и кроз њену решетку, као два мачија ока, сија ватра, која тако меко, так:о пријатно греје све од необојеног, црнкастог тавана, до старог покровца на патосу. Уз сам орман, као да се наслонио, стоји четвртаст астал од чамових дасака, а преко- њега пребачен чаршав од плаве и беле жице испрекрштане у праве крстове. Ту, за тим асталом седе њих двоје. Они се не разговарају, не мичу, па и не погледају, али на обојим лицима, види се исти смисао, види се исто погађање нечега неразрешљивог; њихове су мисли на једном истом месту, код њега, њиховога Млађе, што је сада далеко тамо за границом као борац, прави борац са пушком у рукама.

Године им подриле и најмању мрву снаге, па им сад још остала једина нада, која их тешко, врло тешко држи. Марко је у шездесетој, а његова је Мара ту, близу њега. Он је сед, сав сед, и лице му према белој коси изгледа да је поцрвенило и преплануло. И та седа коса, коју старац честим трљањем разбија у танке и раздељене праменове, приличи оном набраном и црвенкастом челу, као осушеној трешњи, кад остане спарушен цвет. Он се сав предао својим мислима. Његови су џепови пуни разних хартија брижљиво пресавијаних и са извесним редом тако, да кад и после много пута, једну по једну разавије, прва добије опет вредност нове, док последња не сачека своје време. Ту су писма од његовог Млађе, у којима им он поручује, да се много не брину „Како је, пише му, свима, тако је и мени...." А старац је ту обично помислио: није лако ни њима ни теби! После је писао, ^а ће ако Бог да, кад се врати . . . „прућићу се, каже, по нашем миндерлуку, пружићу обе руке и ноге, па ћу само да уживам .. .." Ту је старац одмахнуо главом, а у себи помислио: врати се ти само жив и здрав, а већ, што се тога тиче, бићеш ти дочекан, дочекан; али како никад није могао наћи, довољно велику почаст за „свога јунака", то је и остајало само на уживању нечега, што ће са свим сигурно бити здраво, здраво велико. После је вадио дугуљасте и узане листиће, на којима је било великим словима штампано „Званичан билетен" . .. Није увек читао премештање трупа, нове позиције, заузета утврђења, број заробљених непријатеља, али је дуго, врло дуго гледао у број рањеника, а још дуже у број погинулих. И како је први пут уздахнуо, код тих места