Zora

Стр. 164

3 О Р А

Бр. V.

рење потока, тужно увијање вјетра и мора. Идеја да небесна тјела дају поред свјетлости и звук, врло је стара. „Нема у васелени ниједне звијезде, које ти видиш, — Која, у својим еволуцијама, не пјева као анђео, — И која не удружује свој глас хорз^ анђела, — Ту хармонију наћи ћеш и у бесмртних душа, — Али докле год је на нами ово грубо одијело од блата и гријеха, — Ми је нећемо чути" 2 . Изгледа често да музика не припада материјалној природи, него даје „— одјек, — са некога далекога, другога свијета, у коме човјек, мјесечева свјетлост и осјећај представљају једно" 3 . Па и у ријечи, као и у пјесми, има музике; не само да ми налазимо да је глас онпх које волимо, као и онај који буди у нама пријатне успомене, врло звучан и пријатан, него има извијесних гласова, који су пуни мелодија. Милепон вели: „Анђео заћута, а његов звонки и чаробни глас, -— Оста треперећи магички у уху Адамову да он, мислећи, — да му анђео још говори, оста непомичан слушајући даље." Зар није доста чудновато што се гласу не обраћа иста она пажња која и пјесми, јер „Ако лијепим и хармоничним гласом заступате, — Ма какву рђаву и прљаву ствар, — Она ће изгледати мање рђава." Шекспир вели на једноме мјесту ово: „Сваки онај ко у себи музике нема, — Кога музика оставља хладног и равнодушног, — тај је способан учинити свако зло и издајство."

2 Шекспир.

3 Зшпћигпе.

И ако су ово многобројни Факти, ипак, има сјајних изузетака. Др. Џонсон није волио музику; једнога дана рекоше му, да је врло тешко одсвирати један комад. Доктор одмахизјави жаљење што се мора баш свирати. Пјесници су, као што се то већ могло очекивати, преузносили пјесму у хармоничним стиховима. Сваки је то истина друкчије чинио, али ју је, ипак, хвалио. Милтон о њој говори као о некој страсној умјетности: „Да одагнам тешке бриге, Успављуј ме слатким пјесмама лидијским, — Које, исказане у бесмртним стиховима, — Освајају разнежену душу чим је додирну — Лијепи ритмични цврци свирке, — Чија се сладост и мшшна непрекидно разлијева; -г Докле будаласто и са пуно невиности, — Умилни глас пројури кроз лабиринат звукова, — Скидајући ланце који окивају Скривену душу хармоније". Свирку често сматрају као оруђе, којим се жена очарава. Тако Спенсер вели о Федри: „И она, гласи умилнијега него у свију славуја, — Мијешајући своју пјесму са њиховим, — Упињала се превазићи (то је и могла) — Њихову нагонску музику својом вјештином ". Други сматрају као саставни дио праве среће, тако Купер вели : „Измеђ душе и звукова има љубави, — Чим свирка потресе душу она очара и уво — Нежним или ратним, веселим или озбиљним аријама; — Она жица, која у унисону трепери са оним што чујемо — Унутра је, у нами је, те и срце одговара. — Како је умилан звук сеоских звона, — Час нам дође јачи и звонкији, — Час се опет утишава као да се удаљује, — А кад нам је