Zora

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 247

у Москви, цар се дивио, и са усхићењем је причао о особитој памети Пушкиновој, па је то чешће и касније понављао својим ближим људима. Ради тога цар је волио водити дугачке и врло озбиљне разговоре са Пушкином, или на балу, или шетајући по љетњој башти, или код А. О. Смирнове, код које је Пушкин био редовни гост, и гдје је цар радо долазио. Говор би већином био о знаменитијим лицима и догађајима из руске историје. Говорило се о Петру Великом, о царевићу Алексији Петровићу, о Јелисавети Петровној, гр. Разумовском, Вирону, Потемкину, Суворову, о цару Михајилу Тодоровићу, Миниму, кнезу Пожаревскоме и др. Враћајући се кући, Пушкин би то записивао, о чему је једном причао цару и обећао му пред смрт спалити, што је и учинио. Др. Даљ, свједок пошљедњих ГЈушкинових часака, прича, дајеумирући наредио, да се пред његовим очима спали читав исписан смотак. 0 пјесничком таленту Пушкинову цар је био висока мишљења, са интересом је читао и знао на памет многа његова мјеста. Тако је исто цар цијенио поштење и правду Пушкинову, његову особиту племенитост душевну, која би често у искреноме ра-

зговору између њих уништила размак, што дијели поданика од монарха. Карактер Пушкинов много је сличио на царев, то их је још више зближавало. Правда и племенитост душевна и помогла је, па су се између њих одржали пријатељски одношаји, уз пркос завидљивцима и њиховом клеветању на пјесника. Што се Пушкина тиче, он је добро разумио савремене догађаје, мало се чиме усхићавао, али за то је био искрено предан Николају, цијенећи његов разум, усхићавајући се његовом добродушношћу и узвишено-племенитим карактером. Пзложивши све до сада познате факте узајамних одношаја Императора Николаја I. и Пушкина при завршетку изјављивам увјерење, да, ако је велики пјесник у своме одношају према Николају показао најљепше и најплеменитије црте свога разума, душе и карактера, и Николај I. односио се према Пушкину са прирођеном му добротом срца, витешком великодушношћу и дирљивом пажњом — тим дивним цртама Императора Николаја I. знаменитога лица у руској најновијој историји. С руског Вукосава Иванишевићева.

НАЧАЈ П УШКИНОВ

— Р. И. Сементковски

|Е ри знаменита писца, сваки понос ®ЈР ^ј( и слава руске литературе, старали 'су се, да опредијеле значај Пушкинов. Један између њих, Гогољ, рекао је: „Пушкин је дат свијету, да покаже, шта је то сам пјесник и ништа више шта је то пјесник без уплива разних околности и времена, без услова свога личнога карактера као човјек, него независно од свега". Други писац, Тургењев, каже: „Пушкин је централни вјештак,

човјек, који је стајао близу средишта рускога живота". Најкашње трећи, Достојевски, прогласи: „да се у Пушкиновој појави састоји за све Русе нешто без сумње пророчанско". Пушкин је у очима Достојевскога велика „руска скиталица", њему је потребна срећа свега свијета, па да се умири, на њему се првоме опазила и изразила руска нацијонална црта — чежња да се живи општим животом свега свијета, да се унесе мир у јевропске неслоге, и да се на својој руској души покаже из-