Zora

Стр. 248

3 О Р А

Бр. УИ.

лазак јевропској сјетп. Ево три огџене Пушкинова значаја. Пушкин је био „пјесник и ништа више". Може ли се замислити боља похвала? Јер бити пјесник у правоме смислу те ријечи, значи, садржавати у себи највишу правду, која је приступачна човјеку, мислиоцу, грађанину, значп, заборавити и живити за ту правду, т. ј. примицати се љепоти и пстини. Пушкин је био човјек, који је стајао сасвим близу „средишта рускога живота". Ова проста по пзгледу ријеч садржи такођер највишу похвалу, каква се може изрећи једноме ппсцу. То значи, да још нико није тако добро разумио руски живот, као Пушкин, јер о коме се још може рећи, да је стајао близу „средишта" тога живота. Има људи даровитих п разборитих, којп изучавају руски живот, па најзнаменптијим од њпх испало је за руком да нам разјасне једну, пли неколике стране тога живота, алн се средишту нико не примаче. Пушкпн је био „општи човјек". Он је схватио узвишене душевне појаве, али није живио само руским животом, животом свога народа, него опазивши опште-човјечанску сјету, означио је Русији пут, по коме да ступи, и да га покаже осталим народима. Сви знаменити писци, као Гогољ, Тургењев, Достојевски признавали су, да им је Пушкин вођа, и да му они подражавају, као скромни ученици своме велпкоме учитељу. То признање великих писаца и њихов одзив потпуно су и за вазда утврдили огроман Пушкинов значај у животу и литератури. Кад се узме у обзир само овај Факат, изгледа нам чудновато, да је наступало вријеме, кад би велики пјесников значај помрчио, и о њему заборављали не само два или три критичара, него и цијело друштво. Та би појава била за нас неразумљива кад не бисмо зналн

да и сунце кадгод помрачи и покрије се густим облацима . . . Али се облаци разређују, нестају, и сунце опет величанствено сија, грије земљу и све на њој живи свјетлошћу и топлотом. То се поновило п са Пушкином: о њему се заборављало, па се вазда на њега повраћало, а стогодишњица његова рођења чинп један од најсјајнијих, радосних сунчаних дана, када се свак слио у једно сазнање, н потпуно оцијенио, шта је био за Русе Пушкин, и шта ће вјечито остати . . . Он се није пронио по небу руске појезије, као сјајан метеор. Не, да ннје бпло Кантемира, Державпна, Ломоносова, Фонвизина, као што је примјетпо Бјелински, не би било ни Пушкина. Он је сам то најбоље разумио, п са страсном пажњом изучавао је производе својих претходника присвајајући себи оно, ш го бјеше најљепше у њима. Пи један их критнчар није оцијенио тако право, дубоко и свестрано, као Пушкин, не само у својим одзивима о њима, него и у производима, томе по љепоти и снази најкраснијему синтезу све руске појезије прошлога вијека. Родивши се при крају XVIII. вијека, Пушкин је себи присвојио његов дух, његов садржај, прекувао их у својој ђенијалној памети, и на томе историјскоме земљишту уздигао здање сопствене појезије. Нико љепше од Пушкина није разумио прошлост Русије, па за то Пушкина може добро разумјети само онај, који познаје ту прошлост, као што се не може разумјети садашњи руски живот, ако се добро не разгледа прошлп. Ради оцјене Пушкинова значаја не треба узимати критичку, филозофску или естетичку теорију, те пошљедње ријечи тобожње науке и филозофије, треба заузети другу тачку гледпшта — историјску, јер је сам Пушкин —једно од великих саздања рускога историјскога живота. Муза Пушкинова укоријењена је дубоко у прошлости руске историје и литературе, и само хранећи се соком рускога