Zora

Бр. "VIII —IX.

3 0 Р А

Стр. 275

себе. Само се тек узвере, кад чују кола. Ноге и реп су подвучени под тело. Све је згурено и згрчеио и греје се и спава. Спава цела природа . . . Не шушти осушсн лист кукурузов, нити стоје л.убопитљива лица чувара поред пута пушећи и бленући. Сви предмети изгледају као из црног мрамора истесани; и сви су спојени један с другим и прелазе један у други. Ђерам је спојен с бунаром, бунар с дугим прљавим валовом, валов се дотиче четвороугласте гомиле ишђикала кукуруза, из њега ниче нека округла црна гужва, то је брест, брест пружа од себе ограду, ова се спаја с колибом .. . А око грдне групе предмета, сличне оној у бајци о успаваној ћери царевој, надвија се огромна, шупља, црна кугла. Са њеног се плашта пружају дуги и широки низови црних велова на те успаване предмете. То је небо, пут страхоте људских злочина. А гдјеје моје небо са звездом ? . . . И границе и рубови предмета ишчезавају и губе се у опћој неодређености . . . час изгледа брест на три ћошка, час опет бунар нема ђерма, после се све јави и опет ишчезне; пред оком је започело неко трептање, отегнуто али постојано, све се лелуја и миче, промичу неке сени, види се раширена грдна рука из земље . . . затим нотпуна тама. Ни пут се не бели . . . А где је небо моје са свездом ? Згрчена је душа од страха и хоће у себе да се сакрије . . . Блесак! Он засене очи. То је месец, што проматра пустош у природи. Његово је лицс, лице једног мртваца. Његов поглед одузима свест. — Нестаде га. Само се небо црни, и то је пуно зле слутње ... — Волим, волим ја и то небо, волим га и тако, кад жалим

за оним јуче. Јуче сам у дну видео куће, прочеља; с једне стране обасјана с друге у тами ; оголело дрвеће и опет куће. Али мртве. Опет је све сневало . .. ГЈод покривачем је било топло а ја сам мислио: ала волим то небо, и оно што сам пре три месеца гледао, и оно . . . А зашто ја то небо волим нисам се питао, него сам се удубио у потанкости лепоте, испитивао их, тражио и много, много нових нашао ... У часу кад треба озбиљним мислима да се бавим, уживао сам у лепоти; ја, који сам пре три дана навршио двадесет година, и који сам онако зло прошао са првим даном мога дневника .... На ... . Мати је седела поред стола и читала новине; а ја и отац смо се разговарали. То је било тачно двадесет година после мог рођења. „Таки је свет" рекао је мој отац „и таки је живот!" —- Мој је отац млад човек са сасвим седом косом и бојама на лицу. То, што је казао, ја сам одмах и појмио, и гледао га пажљиво. „Кад сам ји био ђак, — а то је било пре двадесет година, морао сам да живим са мало средстава, јер ми је мој отац мало давао. А кад сам заволео твоју матер, онда ме се одрекао. Ти си се родио, ја сам био ђак, а твоја мати туђа слушкиња. Испрва нисмо имали чиме, да се покријемо. — Али ја сам свршио, што сам хтео; ја сам био поштен; и видиш сине, ти си данас двадесет година и већ си на крају свога учења а ја сам те издржао. И издржаћу те! Па ћеш бити готов човек . . . а ти си млад, јако млад!" Јест, мислио сам, то ми је велика погрешка.