Zora

Стр. 274

3 0 р а

Бр. УШ.— ix.

још стоји и чека, мени се чинило да сам му ја нешто дужан, па му сад треба да вратим. Узео сам га и гледао га, и поново сам видео, да морам нешто да му дам. Одмах сам се уватио у лажи и држећи, да је то важна ствар, стрпао сам одмах у почетак. Ево како: Мислио сам: ја овај дневник пишем за мене и ни за кога више; али се ту родила мисао, да ће још неко читати. Бадава самја сакривао и утишавао ту мисао речима: ах не! то је лаж! она је остала. Па кад ће други читати, да им се бар да нешто згодно удешено, да знају, с ким имају посла. То је грубо. Много нежније је: Ја сам цура из пансионата и имам танак глас и пребирам по усиоменама и јављам учтиво, да сам се родила 23. децембра 1877. године, у пола дванајест ноћу, од оца ХристиФора и матере Евгеније .... Пребирати по успомечама значи немати садашњости, па какав је то дневник ? — То је дневник малих људи; они га само могу и имати, онако на дугачко и на широко. То ја кажем, као да сам ја нека изнимка. Не ! То се не односи на мене. А после секунда да! — Добро би било, да сам ја нека изнимка, то је почетак; ја сам збиља изнимка, то је крај. Ал' се мучим, како ми је неугодно! Сваки час лажем и уватим се; признајем то, и опет лажем; и то ту лажем на почетку, ту лажем где исписујем редом мисли. Шта ће бити, кад се почну пребирати успомене! — Смејем се на те реченице и на онога апстрактнога читаоца, и на себе тако ћошкастог. А тај је смех пола јед, и то јед што не пишем онако лепо, као други велики. Можда зато, што пншем истину .. —

пхи! ово је сувише, сад опет контрадикција, мало пре непрестано лажем, сад се тешим мишљу да пишем истину .. — Ех! До ђавола ти перо, што тако шкрипећи глупости црномањасте молујеш, до ђавола ти хартијо, што све тако драговол->но примаш! Све до ђавола!" — Како је то Ј осиф написао, а он тресне перо, преврне мастионицу, убрља се мастилом, скочи од стола, и почне да јури по соби ! — па се стиша и легне. А чим је сутра дан покрио мрак ту малу варош, са великим оговарањем, седео је Ј осиф и опет гшсао: „Бацио сам исписани лист хартије, и изгледало је, да сам га у заборав бацио. А кад сам легао у постељу морао сам о њему мислити. С поља сам се смејао. Зато сам се обешењачки смејао, што неће нико знати, како сам се првим даном мога дневника обрукао. Јер ја нећу ником казати. — То покорно јављам. И задубивши се у сећање, обувата ме исто јучерашње осећање. ЈЈсжао сам поред прозора, кроз који сам гледао небо. На небу једну велику звезду и безброј малих. Као бистра и прозрачна плава вода са биеерним зрнима. Лепо јесење небо са хладноћом, што претвара капи росе у снежне пахуљице, а мене тера да дрхтим у постељи. Колико сам пута гледао то небо и био очаран! Пре три месеца ишао сам ноћу на колима. Поред пута лежаху масна и плодна поља. Мало даље колибице од трске, као какве чупаве главе. У њима је смрдљив и загушљив зрак. Ту спавају чувари уцмарени од зноја, и све се јаче покривају. Још се осећа мирис крџака и упаљене сламе . . . Око колибе леже чупави, гадни пси. Они не пуштају гласа од