Zora

Стр. 306

3 0 Р А

Бр. УШ,—IX.

вади из кесе увезане у више чворова пару по пару и даје трговцу, продавцу, који по неколико пута броји. Једна мјешавина од различних јединака разне боје лица, косе и одијела: Цигани бакарног лица, ватреног погледа и у самим прњама одјевени; циганке — зле жене са лулом у устима. Влашки Цинцари обичног лица; жене им са дугим капутима од бијелог сукна без струка и доље поширим, лица дугуљастог и плавог, глава претрпана украсом од вуне и кучине, које одржава једна витица (курјук) косе око главе обвијене, смежуране и постарије. Срби, људи поносити са бијелом власуљом доста широком да и рамена покрива; жене су им мале, пуне и на врућини повезују главе шамијом, са згодним грудњаком, сукња грубо набрана а по овој шарена кецеља проткана ибришимом и утврђена у појасу бакарном споном. Цио свијет се узрујао, само зуји, а ми заглушени лармом дођосмо с муком у нашу гостионицу „Европу". По згради се познаје укус, који грађевинар није умио лијепо извести. Скоро по свима варошима у Србији има таквих гостионица са разним именима. С лица су стубићи са завршним коринтским украсима; молерај је живописан; трапезарија; наше собе најбоље баш према штали и ђубришту. Па какве удобности још! Под постељом слушкиња за скидање обуће и папуче; на умиваонику сапун, чешаљ, четка за косу и још да ли да ВЈерујем својим очима — четкица за зубе. Овом се четкицом служи слободно сваки путник, јер не виси о концу као увлака у нашим поштама. На вратима се указа собарица, Маџарица, јер Српкиње нерадослуже; с двапрста бјелила налицу, на уснама лонче (кутију) руменила, рекље ружичасте боје и сукње уштиркане. Прилази и смијеши се, да ме дајбуди придобије; пита ме још има ли чиме да ме услужи. Никакве разлике између ње и оне четкице за зубе. Ако кадгод путујете на Исток, избјегавајте гостионице које носе

име „Европа". Боље је ипак тражити какву стару српску крчму, ма да се у њима налазе собе са неколико кревета као у манастиру и ведрице мјесто умиваоника и бокала, али не ћете у њима наћи ни папуча, сапуна, чешља, четкице за зубе, ни Маџарицу — бар ће вам соба бити угоднија

Дивно је путовати од Свилајнца до Манасије по свјежем уранку и чистом јутарњем ваздуху. Природа је врло примамљива: с лијеве стране поред пута тече Ресава, која вијуга кроз траву и пјенуши, а по где где захучи подухваћена точком какве воденице. Далеко тамо десно у равници поглед се сужава и пада на сребрнасту површину Мораве. Поља лијепо обрађена, дјетељина већ покошена до са.мог подножја планина, које се виде на хоризонту као плаветни лук крунисан шумом. Око седам часова учинимо мали одмор на доксату једне механе, пуне сељана у празничном одијелу. Ту се пржи кач>а; поздравља се са „Христос воскрес" — „Ваистину воскрес*. Дјеца кличу од радости на сваки пуцањ пушчани, а два Циганина нас забављају свирком у бубњу н зурни. Човјек мисли на поезију арапску, кад види ове вјештаке без меких шешира и музичког одијела.Сва дивља поезија Истока чини вам се као мелодија чудноватог такта. Још мало идемо добрим путем, а посчије насгаје пјесковити пуг прошаран точковима (траговима); мост порушен; пређемо брод гдје је рјечица мало шира. Од једном се нађосмо пред бедемом од сгијена маховином обраслих, које несташна ријека пробија (тијесним) кланцем, скачући преко сурваних одломака, између стрмих обала; улаз на позорницу манастира Манасије. Енглез 1)еп1;оп није претјерао, кад је рекао у своме опису од 1860. године, да се човјек наплати за цио умор од пута по Србији само кад види Манасију. Нисам нигдјевидио тако величанствене развалине.