Zora

Бр. VIII. -IX.

3 О Р А

Стр, 307

Кад се човјек успумсе уз стрмен, онда види како се кланац отвара у пространу дбљу пзмеђу стрмих планина са дивном растовом и буковом шумом. На завијутку путан,е подигнут је манастир на једној стијени, коју купа мирна ријека. Сачпњавају га дванаест четворних, квадратних кулица, опасаних до половпне јаким зидовима, који се дижу прилично у вис, тако да се од храма виде само шест блиставих кубета. Једна се кула истиче својом величином, по свој прилици кула мотриља, на којој се виде остаци од разурваних пушкарница за педесет метара над земљом. Одбране на улазнма су неповријеђене; само ваља испитивати гдје је била решетка за одбрану. Улази се слободно у двориште, засађено платанима, у чијој се средини видп црква византијског стила. Према томе, утврђења су служила да заштите храм. Овај манастир је подигао крајем XIV. вијека Деспот Стеван Лазаревић, син побијеђенога косовског слављеника; Турци су га доцније претворили у пребивалиште војника и коња. Храм је облика крста, са трогубим сводом и у потпуној хармонији. Четири округла стубића изнад хора носе једно кубе са дванаест прозора и дванаест слика апостола. Украс му је величанствен као и његов оснивач, насликан с десне стране улаза у краљевском огртачу. Подје ишаран бијелим и ружичастим мермером. На зиду су многе слике тројака молераја. Ма да су слике повријеђене, и молерај заљуштен и испуцао, ипак су у томе стану од веће вриједностм него оне лијепо очуване у Жичи. Види се лијепо код више слика како су Турци избушили рупе гдје су очи и нос; али су већи варвари били посјетиоци шго урезаше своја имена у зиду-, уЖичи сам још примјетио да калуђери не чувају слике од дима и капљања воштаница! Наши би се музеји подичили таквом старином. Гдје су ти неимари (вјештаци, грађевинари), што надгледају овај храм? Послије земљотреса у 1890 год., пукотине су тако невјешто мал-

тером олијепљене, да је и молерај негдје њиме премазан. Храм би се могао поредити, у тој својој првоби гној одјећи, са нашим храмовима из тога доба — не по вјештини у облику и по укусу украса, већ по складности и простој изради. Били су заиста вјештаци његови зидари. — Кад једна битка уништи будућност и наду једног цијелог народа, то је ужасно! Кад уђосмо у двориште затечемо велику масу сељана из околних села дошлих — као и сваке године о Ускрсу на манастирску Славу (Сабор). Ту сам могао љепше но у Свилајнцу видјети разнолику народну ношњу. Служба се служи просто у цркви и без нарочитих хорова. Жене се разговарају у цркви, а људи стоје замишљени. Видио сам како једна сељанка, наслоњена уз стуб црквени, доји наивно своје чедо, које маше ручицом из радости што је и оно са осталима пред богатом ускршњом трпезом. Напољу се спрема свечана гозба: пеку се прасци и јагањци на ражњу поред ватре; жене постављају сто на трави испод платана, шарене поњаве замјењују чаршаве и јастуци поређани у наоколо у облику потковице. У врху је софра пуна колача и пите са орасима, запаљена воштаница, тамњан и све што је о Слави потребно. Мало даље су тако исто два стола припремљена — али без јастука и мање раскошна: један за жене а други за дјевојке. Обичај је такав да само људи сједе за часном трпезом, и кад они заврше објед, онда тек женскиње почињу. Један ми старац рече: „за столом се пазимо од жена, од како је узабрала Ева јабуку * Интересоваху се за мене, и једнако се питају међу собом: „који је овај господин? — Француз, Француз? Дакле је из земље Бонапартине? — Француз из те земље? — Па то је онда наш пријатељ!" Мало прође од како се здравих са архимандритом, који надгледа манастир сам без калуђера, а један приђе сељак, кога ћу се увијек сјећати, пријатног изгледа