Zora

Стр. 308

3 О Г А

Бр. VIII.—IX.

са капом у руци: „Христос воскрес", рече п пољуби архимандрита у руку. За тим се обрну к мени: „Господине, ја сам Стамата Павловић, домаћин Славе. Молим те у име моје и браће моје да примиш позив на нашу Славу и сједнеш на мјесто, које ти ми од свег срца уступамо". Ннкад нисам био усхићенији него тада ради овог простог али искреног позива. Већ сам био увјерен у добродушност и искрену љубав овога народа према мојој земљи; али ме овај сељанин баш занесе својим говором! Подигоше се сви да ме као њиховог госта поздраве. „Помози вам Бог, браћо!" — рекох. -— „Бог ти помого"; и одмах ме посадише у врх стола. Обичај је да прије јела сваког ракијом служе, што даје апетита за јело (да би јело послије слаће било). Једна жена донесе бардак; домаћин напуни чашицу, прекрсти се и поздрави ме овом добродошлицом: „Хвала ти, господине, што си нам дошао у госте да заједно прославимо петстогодишњицу. Ја молим Бога за твоје здравље и твој срећан пут, за све нас и за цио народ хришћански, за твоју земљу — славну Француску! Молим га за моју браћу и за кишу! . . " Не имадох времена ни да се осмјехнем овом лијепом говору. Са свих страна се разлеже „живио!" Домаћин ми приђе, и по вјерском обичају пољуби се са мном у уста, рекавши „Христос воскрес". Кад испразни чашу, пружи је пуну мени, на мене је ред. Ја напијем Њег. В. краљу, Србији и васколиком српском народу. Задрхгах, кад сам опазио да је сваки подигао чашу, да ми наздрави да се са мном објасни. Чашом за чашом ми пријете. Ја, гладан само гледам штаће најпослије са мном бити. Уздржавам се да не посрнем. Док ми једна жена, ваљда погодила по моме лицу, пружи кроз ону масу парче пите на врху ножа. Још се сјећам да ми даде бијела лука и масла; ну како било, то бјеше спас-— али пита мп се чињаше много боља од ма каквпх колача. — Опомињем се да смо имали

прво, за мезе, бијела лука п млада спра. Слатко сам јео чорбу од јагњеће џнгарице и нарочито спремљену зечју главу — пгго ја веома волим. Вино се пије п здравице напијају, па и ја тек напијем кад ме чутура наиђе. Жене се старају о хљебу, месу и јајима на столу; сијече се са ражња печење, а радост и жив говор се води на све стране. С лијеве ми стране сједи један поп, и гњави ме само, говорећи ми да зна боље историју француског народа него српског: прича ми о фр. Ревблуцији — „револуцији човјечанства" и о франц. царству; мијеша личностп Мирабоа, Робеспијера и Бонапарту — све онако ђутуре! С десне ми стране сјеђаше домаћин, који ми причаше о њему и његовима. Рекоше ми да је потомак једне часне фамилије и а он ми рече да цпјело село може посвједочити како од памтивјека није био кажњен још ни један члан његове иородичне гране. Нада се да ће п даље тако бити, јер сам своју дјецу поучава да љубе Бога и да чине добра дјела. Од једномсе тек снужди. Има сина од 22 године. На Ђурђев-дан, лани назебао му је и оболио тај син, кад је помагао својим сусједимада пређу с колима ријеку, од тада му је увијек снужден и жут у лицу. Сузне очи је упр'о у небо: „којп би га спасао од ове болести и повратио му весело лице, тај би био његов брат и моје дијете, мој спаситељ!" — Жалим, Ст. Павловићу, што не знам лијека, који би осушио сузу ожалошћенога родитеља. Посао га истрже из те туге. Треба по религиозном обичају сјећи колач. Разгори се тамњан и упали жута воштаница, а архимандрит дрхтавом руком прелива колач вином и благосиља, кадећи кадилом три пут у крст. Жене раздају црвена јаја, а дјевојке се дижу и у коло хватају. При лаганој игри пјевају складно са звуком свирача „Господи помилуј!". Тек се ућуташе, коло се заустави послије три корака, а за тим наставише игру око стола три пута. Посље тога се коло раскиде, и