Zora

Бр. VIII,—IX.

3 О Р А

Стр. 311

у искушењу да кажемо да је он, ако је то у опште могућно, још мање подешен него и сам тон. Код Агрипе је буна удова, видели смо, управљена противу желуца, и то је сасвим добро смишљено, јер желудац „ који као бездна зјапи на сред тела, лен и нераден"*, и који се ништа сам не труди, него само купи у се туђу привреду што му се са свих страна доноси, — тај желудац савршено је могуће представити као неког дембел-тиранина кога је другим удовима додијало служити. Али г. Павловић је хтео да исправља Агрипу, и за то је улогу трбуха дао мозгу, —- мозгу, који је од свих органа најактивнији и највреднији, и кога је с једним дембелом најмање допуштено упоређивати. Па онда, буна удова противу желуца да се замислити. Чиме би се она свршила, то је празним стомаком, а празан стомак није ни у колико нешто немогућно. Међутпм, покушајте да замислите буну удова противу мозга, а нарочито оних удова које г. Павловић именује, 0ЧИ ЈУ) ушију, руку . . . Како су ти удови у стању одметнути се од мозга, кад без њега ни очи не би могле видети, ни уши чути, нити се руке чега машити. Г. Павловић наводи истина да су уста у Новака, чим су се истргла испод надзора мозга, стала којешта говорити, а на ирвом месту, поовке и поскочице, — и ми не споримо да има случајева кад „језик летп пред п 1мећу", али — зар и то треба објашњавзти? — то су случајеви кад мозак не ради више правилно, а не случајеви кад уста без њега, остављена сама себи, дејствују. Са својом буном органа противу мозга, г. Павловпћ је превршио мер}' чак и онога што се у области чисте фантазије трпи, јер ако је ту допуштено развијати поставке невероватне и немогућне, то још не значи да је допуштено развијати и поставке сасвпм бесмислене. Наговестили смо да је У јапго, голубе приповетка с моралном, или, боље рећи, с политичком тенденциј >м. После толиких других, г. Иван Павловић-Јабланић заступао је ту идеју, да је апсолутна једнакост неостварљива, да се у свакој заједници мора знати ко је старији, и да би заједница без врховне власти. и без дисциплине коју та власт собом доноси, била као организам где.суудови одрекли * Шекспиров Кприо.тн I, 1

мозгу послушност. Али да би ту идеју илустровао, г. Павловић је био дужан смислити таку причу у којој ће његовом јунаку све ићи добро док глава заповеда, а све наопако чим удови на њу устану. То је био један елементарни услов, и тим чудније пада да га г. Павловић није испунио. Ми видимо да је његов Новак расточио очевину и дотерао до просјачког штапа, пре него су се удови почели с главом кавжити; шта више, они су се почели с њоме кавжити тек поводом тога што је она Новака у тако стање довела. Писац нам о томе не да сумњати ; и кад се Новак једном спотакне и падне, глас његовог деде довикује му из гроба: „Хеј! . . тешко ногама луду главу носећи!". (стр. 10). Буна удова, која за тим долазп, изгледа против таке главе сасвим оправдана, и, што је главно, не остаје јој шта више да упропасти Новаку, пошто му је пре тога његова „луда глава" упропастила, све што се могло упропастити. Најгоре што се тада дешава Новаку, то је да се удари о усијаду пећ. — малер истина неиријатан, али, уједно, у упорођењу са ранијим губитком целог имања, и доста незначајан. Ако би таква једна апсурдна прича у опште какав закључак допуштала, тај никако не би био у корист главе, и њеног врховног заповедништва, пошто су без ње ствари ишле истинарђаво, али не и горе него са њом. II кад г. Павловић није био качар да развије и докалсе тако просту, тако очевидну истину као што је та о праву главе на управљање, ми се питамо шта је он кадар да развије и докаже, и да ли у опште има те тезе за коју би и тако скучене аргументативне способности, као што су његове, могле достигнути. Ми не знамо да ли г. Павловић мисли и даље писати овакве приповетке које га, судећн по њиховој финој хартији и чистој штампи, доста новаца стају, а које му, у накнаду зато, никакве славе не доносе. Али, ако мисли, онда би било желети да не прерађује више туђе песме п басне. Крајње је време да покуша сам нешто сгворити. Ми нисмо сигурни да би то било нешто добро; далеко од тога! —■ али, кад се све узме у рачун, опет је боље да нам г. Павловић даје рђаве оригинале, него да, под изговором поправљања, квари туђе добре ствари. Уопск