Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 397

ЈШв днввннхд — проза у стихотма I. 1ива тако да ми душом покој веје и тишина, А међ мноме и ближњима нит' интимност, ни даљина. Та и с њих се врло пати, — и криво ми јако чине, Што ми бол и подсмех јача, баш с њихове те близине. . . . Сад ми добро, — ма да чекам опет мучни „рат за миром", И горчине, муку, патњу, и питања, сумње широм. И лакше ми, откад немам рашта себе заглушиват' Па презриво-равнодушно, ил' с досадом ослушиват' Мазне, празне, и салонске бесмислене разговоре, Загрижљивост, шале злобне и вулгарне оговоре. Притворства се непотребних опомињем без горчине, На увреде опростљиво, благо гледам — из даљине. Не дира ме ништа: нервозне жене мазне, Ни критике смешне, мизерне и празне, Ни досетка вајна, усиљена, трома, Ни подсмеси чести, и смели веома, (На лепоту праву, на светињу душе), Двосмислице разне, што отровно гуше, Нит' у разговору реч неодабрана (Патентиран језик регби финих дама!), Нит' говор о свему са рђаве стране, Нит' ученост жена, учене им мане, Ни жене фриволне, с „духа" што се чују, (А мушким без духа тиме импонују). . . Ал' боље да ћутим даље, јер биће тешко мени Што реч ми не тече мирно, а ове несносне сени Сећањем дозивам близу .... (Не врло жељени гости! Миру ми опасност прети са њине љубазности). Ал' срећом песника знаног и ту ја чујем опет: „ЛУак Гћг шсМ 1ак1е(;, еисћ лтеИеп &т к(;ећг". II. И те, и све успомене желим да сад заборавим, У брдима завичаја хоћу мирно да боравим. Крај Мораве моје миле обалама горе, доле Травно гледам зеленило, песак, врбе и тополе. И таласе њене слушам разговорне, живе, брујне, И гледам их овде, онде мирне, хладне и нечујне. Мирише ми речна влага у јесење благо вече, Реку шумну ослушкивам како лепо тече, тече . . .