Zora

Бр. 1.

3 0 Р А

Стр. 21

Уходе су сваки данјављале „ето на вас Мехмед паше с војском", и најпослије лицем на Лучин дан (13 октобра) крене турска војска из Требиња на ЈБубохово уз Површ на Вукаловића. Напријед је ишао Але Кедић с Крајичницима, Требињцима и Арнаутима. Вукаловић је с војском заузео тврде позиције изнад Михољијех долова, и ту је чекао турску војску. Турци су ишли опрезно; али терен куда су наступали био је за њих да не може гори. Вукаловићеве чете у тврдијем кршевима нијесу пуцале на турску авангарду, док војска није далеко ушла у Михоље долове. Тада су осуле жестоку пушчану ватру. Турци су јуришали, али су сваки пут били снажно одбијени. Дучић удари на турску вој

ску с деснога оока; турска војска дође под накрсну ватру, и послије два часа боја нагне бјежати натраг; башибозуци у нереду, а редовна војска по команди. Але Кадић мјесто да бјежи са својим Крајичницима натраг, јуначки јурне напријед на коњу с голом сабљом у руци; али се брзо стропошта с коњем уједно од зубачких џеФердара. Оста ту на вјечној стражи! Кедић бјеше грдосија, висок преко 6 стопа, развијен, плећаст и неусгран јунак. Погинуо је, а „бунтовнике" није уништио. Послије те устаничке славне побједе гуслач запјева: „Хвала Богу и светоме Луци ! „Изгибоше у Површи Турци!" У Биограду 1899.

I*М

Тајна сЈулаја Теодороваћа

— П. П. ГНЕДИЧВ

улије Теодоровић је имао неку тајну — о том нема еумње. Било нас је петоро дјеце, и сви смо знали, да је Јулије Теодоровић човјек тајанствен. И ако није носио црн плашт са мачем (јер по општем вјеровању, сваки онај, који има посла с ђаволом, мора тако бити одјевен) али лице му је заиста некако тајанствено било. Био нам је васпитач, и то врло мио и добар васпитач, па смо га и љубили. Био ти је то весео Нијемац; у страну његових шездесет година, он се вијао с нама по врту, завлачио се главачки у сијено, пузио четвороношке, играо ваљку но, једном ријечи био је општи љубимац. Али чим би настао четвртак, постао би некако свечано-озбиљан: послије јутарњих часова, узео би чисту огрлицу на кошуљу, рукавице, згладио оно мало косе, узео у руке палицу и онда га нема до обЈеда. То вријеме је било утврђено, и никакво вријеме,

ни киша, ни снијег не задржа га. Враћао се кући необично весео и послије тога се шалио, лудио, правио змајеве или учио псето да скаче кроз обруч. * * * Гдје се он то скривао? Стара мајка је говорила, да он то иде „својим Нијемцима" у госте. А што иде на тако кратко вријеме, и што је главно —у радњи дан, пред објед? И што се онда враћао весео? Моја'сестра Каћа опет пронашла, да мора бити да га негдје хране са савијачом V млијеку, коју он јако воли, па за то је тако весео. Питали смо ми и матер, куд он то иде? Али њу .то није занимало, па нам је одговорила: — А шта нас сетичето? Он је човјек слободан, иде куда му је воља. Тако објашњење нас није задовољило.