Zora

Вр. I.

3 О Р А

Стр. 23

— Ето куда иде он, радосно узвикну Никола, —- Еми. То му је невјеета. И он је у њу заљубљен, па за то је тако и црвен, потврди Каћа. — А нашто ашов? запитах ја скептички. — Звекане један, љутну се Никола. То је само случај и ништа више. Никола се већ умио научније изразити од нас јер је био старији. — И тако — ријешисмо ми на крају крајева, — Јулије Теодоровић ће се њоме оженити и то ће бити дивна партија. * * * Тога дана у вече, кад је Јулије Теодоровић лијепио велико дјечије позориште и лудио се по свом обичају, уједанпут ће га Коња запитати: — Јел'те, Јулије Теодоровићу, дајето лијепо име — Ема? Јулије Теодоровић испусти кичицу којом је мазао туткало. — Ема, понови он, — Ема? Он устаде, баци све на страну и пође из угла собе у угао. — Лијепо име, потврди он, климајући главом, тако да му скоро наочари падоше с носа. — Како је заљубљен! шапташе нам радосно Никола погледајући га. — Али ћемо му и дати лијеп дар о свадби! * * * Али за што је Јулије Теодоровић тако снужден кад иде својој навјести? За пгго га невјеста само четвртком очекива? За што он четвртком увече приповиједа тако веселе анекдоте ? И за што су му кољена каљава ? Ја сам се ријешио да то дознам, по што, по то. Мени је већ било допуштено да идем сам по улици, те сам се ријешио да идем за њим назорце. Првог четвртка, као и увијек, он привеза црну пошу, зачешља се и изађе. Ја пођох лагано за њим, пазећи, да ме не

примјети. Али моја пажљивост бјеше излишна. Он је ишао, спуштеном главом, никог не гледајући ни примјећујући. Ишли смо брзо, али дуго, са свим скоро на крај града. И куће бјеху ређе и улице уже. Ево већ и крај града а ми још идемо, и Јулије Теоеоровић све брже. Он уђе у гробљанска врата. * * * Поред величанствених гробних споменика, не обзирући се нн овамо ни онамо, ишао је он давно познатом му путањом све даље и даље. Величанствени споменици нестадоше и настадоше ооичне крстаче од камена и дрвета, и тек онда ево једног гроба, сав у цвијећу, на крстачи вијенац од зимзелена, а по врх њега жалосна врба. Јулије Теодоровић, баци шешир на клупу, а сам паде на кољена. Он се није молио а није ни плакао. Очи му бјеху упријете у једну тачку. Мене није видио и ако сам стојао скоро с њим упоред. У наоколо нигдје никога. Дрвеће шуми, а тице пјевају. * * ■* Он подиже главу. -— А шта ћете ви овдје? проговори он љутито, скочивши као опарен. Нисам могао да говорим. Сузе ми стегоше грло. — Јулије Тодоровићу, муцао сам ја, —- немојте мислити, нетојте мислити... Он ме гледаше пажљиво. — Ви сте добар малиша, рече он мећући ми руку на раме. — Ви сте вал>ан деран. За што сте дошли овамо ? — Ишао сам за Вама. — За што? — Хтио сам да знам, куд идете? — А на што Вам то да знате? — Хтио сам да себи протумачим, за што сте ви четвртком тако весели. — За што сам тако весео? Е, па ево видите. Ево овдје под овом крстачом лежи моја жена Ема, која је умрла прије осам година. Ја сам је љубио више свега на