Zora

4*

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 27

генија у службу страсти, а своје вријеме у преписку са незнатнима и о незнатноме. Увијек несталан, ћудљив, пакостан, грозан, добар, великодушан с мржњом и с љубављу за људе и потлачене. Гледам стб са којег је учио Катарину II. а лагао Фридриху II., који му то враћаше истим начином с пером, које је од оног старчића направило трећу велику државу свог времена у Европи, који простираше страх и терор далеко око себе... стб, који му бјеше барикада против његових непријатеља, за које је он имао тако велику умјетност да их ствара — непријатеље философске, личне, пјесничке, јансенијевске, 1 ) језуитске, парламентарне, као што бјеху Гресе, Трибле, Попиљан, Дефонтен, Френон, Русб... Сто, на који изливаше из пакосног срца сву завист за величину мртвих као Монтескје, и живих као Бифон. У једном предсобљу стоји један мали олтар са златним натписом: Моп езргћ ев!; рагкга!; е!; топ соеиг ев!; 1С1. (Мој је дух свугдје а моје је срце овдје.) Наоколо неколико слика. Огромна слика велике и мале Катарине II, рађена руком незнаног сликара ; затим њено попрсје, слика везена свилом и руком саме царице а поклоњена њеном обожаваном Волтеру. У малом раму на зиду његови потоњи стихови које је диктирао 2^ маја 1778. год. на дан смрти. Наоколо сличице Расина, Корнеља, Милтона. Франклина. Затим још један натпис: Мез тапез воп!; еоп8о16а, ршз^ие топ еоеиг ез1; аи гшКеп <1е уош. Ту сте у дому „патријарха фернејског", „корифеја дејизма" и осјећате да је све око вас рјечито, живо и из оних хаљина у стаклу очекујете још само онај пакосни поглед, онај иронички осмјех, и очекујете онај слабачки глас који је подједнако омаловажавао људе и богове. Прошле недјеље сам био у Копеју у замку Мадам де Стаел. Књижевна величина је Женеве и Швајцарске у њеним мртвим замковима као културна и херојска величина Грчке у њеним покрханим статуама, разореним аркадама, жртвеницима њених богова и гробљу јунака и философа Јеладе. Један јој је вијек учинио предујам за неколико вјекова унапријед. Иза ручка, једног мирног сунчаног дана кренух лађом. Копеј је једва сат, сат

') Јансенизам — теорија о божјој милоети и предеетинацији.

и пб лађом низ језеро. Језеро и небо бјеху провидни ; с обала је дувао парфимисан вјетрић. Дан се преливао у стотине боја на површини воде. Прошавши покрај Колоњија сјетих се моје шетње првих дана по стазама којим хођаше Бајрон са Шелијем. Ја као да их видјех у тај мах промичући лађом покрај обала. Обадвојица у чамцу. Они туд пловљаху свакидневно, ловећи рибе и Женевкиње. У овај мах ми се чињаше као да јураху у чамцу за једном барком у којој је више њих у свиленим корзетима и разголићених рамена, а на крми једна од њих са плећима као у Јуноне, црвеном косом као у Лорелај и уснама као у Фрине. Поуздани су у добар лов тог дана и измахују веслима у грчевитој потјери. Један је здрав, развијен, мускулозан, са његовом свиленом коврџавом косом и очима плаветним као двије капље Лемана. То је Бајрон — она труба кроз коју је срце, страст младости, проговбрила највећом силином; онај, с ким смо љубили, страдали, плакали и мрзили сви ми дјеца овог вијека; онај, за чијим је патњама плакао Хајне — али не као Тасо над хумком Петраркином за несрећом његова живота, него за срећом и чаром његових патња. Али ко је онај други ? Ко је онај блиједи слабуњави младић са уским плећима, неодређеним несразмјерним цртама, алц уснама необично лијепим и с очима женским и херувмиским у којима се^ у исто вријеме зрцали и страст његове младости и ум и искуство старости. То је Шелиј, којег ми не познајемо. Ни један његов стих није замирисао у нашој појезији; никад се, канда, није о њему рекла ријеч на српском језику, што би био гријех пред свијетом, да то није гријех и цијелог свијета — на којем је он један од највећих генија који се на њему јавио. И његова Енглеска тек далеко послије његова гроба налази ловоре да призна Шелија својимнајвећим лиричарем до данас, а Европа највећим лиричарем овог вијека. Он до јуче бјеше незнан и ако помињан. Као и Милтон и данас је више хваљен него читан. Његов вијек немађаше за њ ништа више осим прогањања; он је у њему мало љубљен а заклопио је очи без славе и среће као Некрасов. Брандес вели за њ 1 ): да сте 1820 год. питали каквог енглеског поштењака иначе

Ј ) НаирШгбпшпјгеп дег 1лМега1иг 4ев М"еипкећп1еп Јаћгћиш1ег1б књ. IV.