Zora

Стр. 26

3 0 Р А

Бр. I.

дио глобуса да се разоноди душа и испразни џеп. — На овом су језеру највећи пјесници писали стихове љубави и страсти. Ено и сад према мени Бајронове куће на колоњском бријегу и стаза кроз његове вртове, кроз које прођох са заносом, да сам у гнијездо у којем се излегло толико великих мисли, на једном мртвом кратеру на којем буктијаше некад један живот силином и шумом вулкана — који у Енглеској налажаше мржњу, у Француској, Швајцарској и Италији љубав и пољупце, а у цијелом свијету слијепо имитовање. Он је ово језеро, његов Шиљон и сужња Бонивара ирославио у својим сновима. Овом је језеру пјевао сладосни Ламартин, импозантни Иго; Волтер му рече: топ 1ас ез(; 1е ргеппег, а Матисон молио је у неба: само колибу крај Лемана, гроб на његовој обали и мјесто сваког мрамора, маховину под плачном врбом орошеном росом и сузама једног пријатеља... Русо га спомиље на више мјеста с љубављу, а швајцарски пјесник Оливје жели са Матисоном: 0 Мед Еетап, (хгајоигз ^гапс!. (хжјоигв 1>еаи, Оде аиг 1;а пуе аи то1пв ј'а1е ип (;отћеаи. И ја га волим кад је мирно а кад се простире и повија под чамцем густо као плаво месо; мило ми Је када дуне у неочекивани сат љетни жестока алпијска биза, и кад га смрачи и намршти. Плаво женевско језеро тад је један мали амфитеатар природе, на чијој се плавој арени рву с шумом и хуком њени гладијатори, вали и таласи — док их са плавих и цвјетних ложа гледају млада и кокегна краљица Женева, стари краљ Шиљон и гиздави Монтре. Не, друже, не умијем да ти речем какво је ово језеро са његовим обалама' и његовим шуштањем. У ноћи са мјесечином ја сам туде. Високи платани, наизмјенце са ступовима од жељеза са електричним куглама, падају у језеро и одбијају се као стубови на којима стоји Женева са хиљаду њених вечерњих ватара. Ти пламенови крше у језеру своје зраке и праве га језером из земље бајака. Ниједакле узаман слава ове вароши. Она је славна са свог Лемана, са свог протестантизма, свог Русоа и Калвина, своје околине, својих сатова, својих осиђелица, својих милијонара, својих паркова, у којима дању миришу а вечером, већ с првим мраком цвјетају гувернанте. Но да ти пишем о литератури, овдје, у срцу цивилизације ове благословене земље у чијој утроби бије тако смјелим ритмом било слободе. Не, на овим цвјетним обалама појезија не сунча више своја небеска крила. Нема на њој више ни Шелија ни Бајрона, ни Волтера ни Русоа, нема Музе женевског језера која се звала Мадам Стаел, нема ни Шербилија, нема чак, ако хоћете, ни једног Едуарда Рода. Појезија се изгубила позитивизмом који је исушио срж и живот овог покољења леманског, иначе наклољеног маштању. Стихови се пишу још само по контоарима и штампају на варошким плакати.ма да се препоруче бисикли или шмркови за водоводе. Пјесници кратке косе и Фантазије, без Муза и по канцеларијама, поред чаше апсента пјевају за /афише или локалне листове: 1јз . р1из јоБе уогвиге 1)е вуа1;ете поиуеаи, Сотте угМеаае, сотте аПиге, Сез!; 1а уоЈ(;иге запз ећеуаих Угте Гаи^отоБПе, У1уе 1'аи1;ото1л1е! Женева данашња живи и прежива на слави својих старијих пјесника. Као реликвија чува на својим обалама Волтеров дворац у Фернају, Мадам-Стаелов у Копеју, Бајронов у Колоњију, Шелијев стан близу Колоњија, кућу Русовљеву и успомене на Калвина. То су, у осталом, тестаменти њене прошлости, који за њу значе више него садашњост Берлина и Беча, у наше доба без великих људи и великих дјела. Странац са особитим заносом ст.упа у одаје у којима је дисао некад онај велики, онај страховити Волтер. Каква чар мислећи, да је на мјесту које бјеше некад резиденција умне Европе! С колико интереса посматрах његов добро сачуван намјештај, његов кревет, наслоњаче гдјеје пружао она два суха штапа који су значили Волтерове ноге и на којима одмараше своје болешљиво тијело кроз чпјежиле течаше у исто вријеме и сотонска жуч и божански ихар. С необичном пажњом посматрах сваки угао, сваку стварчицу у соби у којој је снијевао, појетизовао, филосоФисао и свађао се са кметовима, шумарима п служавкама; ту, одакле је измахивао некад бичем, који је падао по краљевима, свештенству, боговима и људима, живим и мртвим знатним и незнатним, људима с генијем и људима без претензија — залажући своје знање и својег