Zora

Стр. 42

3 0 Р А

Бр. ii.

сну целину. Што се и ја придружујем то је да својим одговором томе концерту мишљења допринесем и ја један дисхармоничан тон. — Ти не треба да се љутиш ако сви писци не пошаљу своје одговоре: што је мање мишљења изнесено, мање је грдње и скептицизма, мање је прекора и одрицања. У осталом, о темама, које си ти поставио, могу с истим правом и некњижевници говорити и расправљати. Ја сам, одговором својим, у недоумици: ти захтеваш да у неколико реченица, концизно, одговорим на десет тако крупних питања, а и сам знаш и увиђаш да свако посебице заслужује да се у читаву књигу пише. 1. ТП та мислите о сувременој књизкетости? Одговором на ово питање, одговара се у исто време и на осталих девет питања. Сва чине циклус и уплећу се једно у друго. Но прво питање је неодређено. Појам речи књиокевност веома је опширан, а извесно, то се види из осталих питања, ти мислиш о књижевности у најужем значењу. Ваља имати на уму да је књижевност организам, сличан бићу живом, да се развија и храни духом епохе и духом великих савременика; она захвата собом читаве нараштаје и цео народ; по књижевности се характеристишу епохе у једном друштву. Твоје питање даје прилике каквом оштроумном посматрачу да уђе у једну интересантну лабораторију духа српскога. Али та занимљива и важна тема захтева дубоку студију. Пре него што си ти и поставио то гштање, са више пријатеља расправљали смо ми о српској књижевности и о њеним задацима. И овде је било оно: диос1 ћоттеб, — колко људи, толко ћуди. На једној су се тачци стицали: наша књижевност не

одговара савременим захтевима и очекивањима. Ја се овде заустављам управо ограничавам да изнесем опширно своје гледиште; допустићеш ми да онако с руке, надохват, претрчим с лаким одговорима преко питања. И површан одговор, тек је одговор, ма и погрешан. По ономе што се развија пред нашим очима и с нама, књижевност ми личи на болесника око кога су се искупили многи и позвани и непозвани лекари и болест различно дијагностицирају. Друштво изгледа као болница, у којој, између осталих, болује и књижевност. Има утеха: болест није смртоносна. У самој ствари у нас се данас не може говорити о књижевности као епоси, као струји и етничком агенсу. Ми данас место тога имамо неколико добрих књижевника и њихових дела. Мора се признати да у овој околини, као и на свима гранама живота и пословања, владају медиокритети. Књижевност још као да најкарактеристичније тај однос показује. И по њој би се уопште дало проценити: какве су нам моралне, социјалне и политичке прилике. Ми на овом пољу рада немамо избраника; клице њихове прождире средина, која воли само оно што је нивелисано; све што је равно, подједнако, где нико не сме и не може бити виши и испадати изнад своје околине. Многи се писци ни по чему не издижу и не разликују од оних којима пишу. А данас као да је ушао неки хук међу духове: пише и онај коме би много лакше било држати секиру ил будак у руци, него перо. Као што се у немачкој ФилозоФија срозала и отишла с катедре на улицу, где, почев од Вунта па до Едуард Хартмана и последњег калФе берберског сваки хоће да филозо-