Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 43

Фише, тако данас у Српству сваки се осећ-а позван да нешто каже или. напише. Ако игде, овде се може погодно применити онај Шилеров епиграм: „бсНесМе 2еЉп. вгозз пп<1 К1е1п, „СтгаззНсћез СгеПсћ1;ег „Кетапс! \у111 е1п 8сћиз1;ег зеш, „ЈеЈегтапп ехп Охсћ^ег." Од те средине веома се јако одвајају и образују засеоан свет Његуш, Бранко, Сарајлија, Ненадовић, Лаза Лазаревић, Јакшић, Војислав; — али то су све покојници. Парнас је готово пуст. Ми немамо књижевника од Фаха, изузевши Симу Матавуља и Јанка Веселиновића. Али они се у оорои живота отимљу за кору хлеоа, немајући кад да мисле о томе како ои створили што велико а још мање како да постану оесмртни. Овим хоћу да кажем да су они принуђени на брзу руку, на дохват, за зараду да раде. И ако је оно што они стварају добро и лепо, то је једино зато што у њима постоји велика крупица талента. Српски талентирани писац, несумњиви песник има за својим леђима сенку што га целог века устопице прати: то је сиротиња. Нашег књижевника гоне и судбина и људи. Примери су излишни. И за то што је писац посве зависан од свега и свију није у стању да се издигне изнад нивоа своје средине, а атмосФера у којој век проводи, угушује велике клице а даје маха развоју културним мијазмама. Глас медиокритета у галами живота заглушује речи талената, јер код нас није, као другде, геније сам себи најбољи протежер. Шта више бивало је да се и држава понашала равнодушно према ритерима пера и духа. Наши најбољи писци бивали су на сокаку. Једини је био М. Ђ. Мили-

ћевић, који је својим делима могао куповати плацеве и зидати куће. Поред Јанка и Матавуња, Л. Костића и Глишића, иза Змаја и Адамова диже се на парнаску висину читава легија нових писаца, од којих неки већ на половини пута уморни застају. Ко зна колико ће их се сасвим горе успети! У том су друштву А. Шантић, Св. Ћоровић, Ј. Дучић, Андра Гавриловић, Ст. Матијашић, Ленски, Мил. Ј. Митровић, Божа Николајевић, Р. Домановић, Ст. Бешевић, П. Одавић. Испред њих се истицао Светолик Ранковић, човек пун талента, и ако под непосредним утицајем руске књижевности, ал њему не би суђено да доживи славу своју. Наше су наде уз остале; нас охрабрују најлепше жеље и очекивања; ми у њих с вером у будућност гледамо; — али они су још на путу; они су још без опредељености, без прецизног обележја, нису испољили сву своју индивидуалност. Околина и прилике чине нашег књижевника веома зависним. Још кад се томе дода и то да већина наших писаца пати од неизвесног образовања, онда се може схватити колико је незгодан положај српских књижевника. У осталом, што се мене лично тиче, ја~ много не полажем на утицај околине; ја средини не придајем пресудну важност дејства на велике умове, јер они стварају из себе, испредају и обично иду против струје времена а често иду својим идејама. испред својих санародника. По неки пут бивада су маси недоступне идеје таких људи што духом својим корачају испред епохе. Као што се види незадовољни смо садашњицом књижевности, ма да нам се веома свиде и Јанко и Сремац и Цветић и Глишић и Матавуљ и Митровић. И оцењујући их по ономе што су ти збиља даровити, е*