Zora

Стр. 68

3 0 Р А

Бр. II.

— На'прозор гледа ли ко? — Не иде нико. Останите, слатка Ју— Нико Јулишка, само леандери. лишка. Јулишкини образи примакоше се Ла- Њено као турчинак запурено лице јошевим образима. осврну се на вратима. Метнувши прстић — Доста, доста, иде неко. — Скочи дје- на уста, ужагреним очима шапуће: војче. Папир стисну уза се. —- Сјутра наставак... Ј. П.

Тургењев — из Додеових успомеиа*)

\Јиће неких десетак година како је то било код Густава Флобера, у улици Мурило. Собе мале, кокетне, алгирски украшене, гледале су у парк Монсо, аристократски и уређени врт који је превлачио прозоре застором од зеленила. Ту се скупљало сваке недјеље пет до шест, увијек истих, најинтимнијих пријатеља. Никад ту није долазио ко од непосвећених и злобних душа. Једне недјеље кад сам као обично дошао старом учитељу и пријатељима, Флобер ме предусрете на вратима: — Ви не познајете Тургењева? Овдје је он. И не чекајући да му одговорим, угура ме у салон. С дивана на ком је лежао диже се кад уђох један велики старац с брадом као снијег бијелом, с великим зачуђеним очима, с витим тијелом. Ми Французи, ми живимо у невјероватном незнању свију туђинских литература. Наш је дух исто тако чисто домаћи, француски као што су и наши удови, и, страхујући од путовања, ми кад већ једном изиђемо из земље не читамо више него што се колонизујемо. Случајно ја сам знао врло добро Тургењевљева дела. Читао сам с највећим интересом Лотеие Записе и ова књига, која ми је случајно дошла у руке, нагнала ме је да се познам и с осталим његовим дјелима. И ако се нисмо познавали ипак смо били чврсто везани заједничком љубављу спрам њива сажитом,

спрам лугова, спрам природе, неким блиским, заједничким поимањем њеног тајанственог бића. Уопште дескриптивни пјесници имају само очи и задовољавају се сликањем. Тургењев има уз то још и нос и уво. Сва су његова чула међу собом неносредно везана. Он је пун препун даха с пољана, жубора воде, небеске ведрине и, слободан од сваке школе, пушта да га уљушкава оркестар његових осјећаја. Ову музику не чује свачије уво. Варошани, које је од дјетињства заглушивала великоградска хука бука, никад је неће осјетити; они никад неће разумјети гласове који шапућу у притворној шумској тишини кад природа мисли да је сама и кад је човјек у ћутању заборавио на себе. Сјећате ли се пада весла на дно какве индијске барке који сте чули негдје на каквом језеру Фенимора купера? Барка је далеко, никад је не видите; али шуме изгледају веће због овог удаљеног шума што трепери над тихом површином воде, и ми смо осјетили дрхтај усамљености. Руске су степе отвориле утисцима чула и срце Тургењевљево. Човјек постаје добар кац општи с природом, и они што природу воле интересују се и за људе. Отуда она благост пуна сажаљења, тужна као мужикова пјесма, што јеца из дубине сваке књиге овога словенског романсијера. Уздах људски о ком пјева креолска пјесма, јесте онај вентил што не да да се

*) Тгепи ап$ Де Раггз а Гга^егз та ^ге теа Шгев.