Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 69

свијет угуши. 81 раз 16 ^а^пб, зоирГ п'еп тоипб, тоипе 1'а 1;оиГГе. И овај уздах без престанка понављан чини од Лотемх Записа другу Чича Томану колибу, без декламације и вапаја. Све сам ово знао кад сам се срео с Тургењевом. Одавно је он имао трон на мом Олимпу, на једној столици од слонове кости, међу мојим боговима. Али далеко и од помисли да он живи у Паризу нисам се никад запитао да ли је жив или мртав. Онда ћете лако погодити моје чуђење кад се изненада нађох спрам њега у једном париском салону, на трећем спрату изнад парка Монсо. Весело му испричах то и изразих му своје дивљење. Рекох му да сам га читао у сенарским шумама. Тамо сам познао његову душу и слатке успомене из овога краја и његових књига тако су биле међу собом помијешане да ми је многа његова новела остала у памети обасјана свјетлошћу мале пољане с љубичастим вресом која је увела због позне јесени. Тургењев није могао да дође к себи од изненађења. — Шта, ви сте ме читалиУ И он ми потанко исприча како се мало продају његове књиге, како је мало познато његово име у Француској. Хецел га је издавао готово као из милостиње. Његова популарност није прешла преко границе. Њему је било жао што јенепознат у земљи која му је толико драга, причао је с тугом о својој злој срећи али без злобе. Шта више, наши порази у 1870 још су га јачепривукли Француској. Више је није могао оставити. Прије рата проводио је љето у Баден Бадену, одсада неће више тамо ићи, задовољиће се Буживалом и обалама Сене. Баш ове недјеље не бјеше никога код Флобера те се наш разговор могао продужити. Испитивао сам га о методи у раду и изненадио сам се кад дознадох да он не преводи сам своја дјела, јер је говорио француски врло чисто, мало споро због тананости свога духа.

Он ми признаде да га страшно плаши Академија са својим рјечником. Дршћући листао би он овај огромни рјечник као какав кодекс у ком би били закони за ријечи и казне за смјеле новотарије. Послије овога истраживања литерарне скрупуле, грижући му савјест, убијале су му сваку вољу и плашиле га да покуша. Сјећам се да у једној новели коју је тада писао, није смио да ризикује „њине блиједе очи" бојећи се четрдесеторице и њине дефиниције овога епитета. Није био ово први пут да наилазим на овака страховања; сусрео сам их већ био код свога пријатеља Мистрала когаје такође заслепљавала купола на Институту, макаронском споменику што краси као округао медаљон корице на Дидовим издањима. Поводом овога рекох Тургењеву што ми је било на срцу, како француски језик није мртав језик у ком се мора писати с рјечником одређених израза класификованих као у каквом СггаАиз' у. За ме је, напротив, језик непрестано у животу, вријењу, као ријека што јури изван корита. Ријека понесе уз пут сваки мутљаг, бацају у њу све; али оставите је нека тече, ишчистиће се већ она сама. Тада како је било касно, Тургењев рече да иде по „даме" на концерат Паделу и ја сиђох с њим. Био сам усхићен кад дознадох да он воли музику. У Француској сви су је књижевници мрзили, сликарство је сав њихов интерес привукло. Теофил Готи, Сен Виктор, Хиго, Банвиљ, Гонкур, Зола, Леконт дел'Ил, сви су они били њени непријатељи, колико знам јасам први јавно признао своје неразумијевање у сликарству и своју страст за музиком. То без сумње долази од мога јужњачког темперамента и од моје кратковидости, једна се наклоност развила на штету друге. Код Тургењева љубав према музици одгајена је у Паризу. Он је примио овај музички укус од круга у ком је живио.