Zora

Стр. 140

3 0 Р А

Бр. IV.

пост учинио? Или су ова четир варијанта већ почетак кајања код њега? Ни налик. Јокаи нити мисли да је глупост учинио, нити се каје за своје дјело. Он је једноставно пету варијанту, коју он проживљује, прећутао. Већ је био осјетио мало самоћу око себе, па је онда себи свио ново гнијездо, у ком он удобно сједи и ужива. Али млада жена крај њега нећеувенути и неће остарити са њим, него се сунча и ужива у одсјају његовог увијек младог духа и ћуди. Она четир варијанта писао је Јокаи из двоструког разлога. Прво, што за његовим вратом још увијек један несташко јаши. По старом уобичајеном начину цио свијет се руга и испира уста са оваким историјицама, наиме кад старији и славнији човјек узима себи за жену сирото, младо дјевојче. Јокаи је хтио да то избјегне, те је први ушао у редове исмијача и ругача. А друго код Јокаиа је увијек тако било, да је сваки доживљај у њему добио одмах и умјетничку обраду. У ова четири просањана романа наћи ћемо такођер тако неки екстракт читавога Јокаиа. Литерарна анализа истих значила би то исто што и литерарна анализа његовог списатељског индивидуалитета. Јокаи је у самој ствари и данас исти као и прије 54 године. Тада се он изјаснио као присталица „оне француске школе, која од Ламартина до Виктора Ига, од Дима-а до Беранжера, све оно у себи сједињује, што је у идеји лијепо, у извађању смјело, у осјећајима заносно, што срце згријева и душу уздиже," и ово Вјерују још и данас исповједа. Па ипак је — он сасвим нешто друго од оних Француза. И ако у његовом свијету има само једна суверена владарка, фантазија; и ако се њега, као и осталих романтичара слабо тиче душа, њен стан, њено тијело и његови закони природе; и ако је он у својих три стотине или још више романа створио свијет прилично удаљен од земље: то нас ипак свугдје умије да погоди баш у нашим човјечанским, најчовјечанскијим осјећајима. То има своја два разлога. Није он забадава преживио полак вијека строгог научарства. То није на њега једноставно утицало, него га у унутрашњости скроз прожмело. И он је сањао онај лијепи сан о вјенчању науке са пјесништвом. Ал сасвим друкчије нег Зола. Није он методу науке преносио на пјесништво, него што се у науци силно, пуно фантазије истицало над ситницама свакидашњости, тоје он уносио у пјесништво. Кадгод нас подсјећа на Вернеа, али на једног богом-обдареног пјесника Вернеа. Па онда, он је Мађар, из дна душе вјеран син своје отаџбине. Наше сунце и наша земља, ал они имају своја нека особита својства. Они нам дају најбоље вино, али и најбоље жито, ватру одушевљења, али и разум бића. Ми смо, то нам радо признају и наши непријатељи, највитешкији а у исто доба и политички најтрезвенији народ. А какав је његов народ, такав је и Јокаи. Он се никад не занесе сасвим, али се ни не дави у цигло крупним ријечима. Његова чежња не прибјегава никад нестварном мирису плавог цвијета, али ни његова фантазија није једноставно „ип (;оггеп(; <1е раго1е бпогте." Увијек се негдје његов пегаз некако заустави на нечем људском. К овоме долази још његов ванредно фини хумор, такође чисто мађарско нашљедство, којим он дубоко у душу човјечју заилази и освјетљава је боље, него што би било у стању најсавјесније модерно истраживање душе то учинити. Овај мађарски хумор мало је познат ван границе означене црвено-бијело-зеленим знаком. Да би га што разумљивијим учинио, ја ни данас немам згоднијих ријечи од оних, којима сам прије више година покушао да га у кратко окарактеришем. Из хиљаде оних анегдота, које из давне прошлости иду од уста до уста по Мађарској, он весело извире на све стране и наша литература прожета је њиме. Мађарски хумор нити је атичка со, нити каква раскалашност, него национални специФикум. Као што је наш национални зачин, права сегединска црвена па-