Zora

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 141

прика, тако је и он папрен и боцкав али ипак благ и ароматичан, суров по поријеклу а ипак згодан за најфиније нијансе. Ако ће човјек да овај хумор сасвим упозна, то мора читати мађарске шаљивелистове. Они су најбољи на свијету, они припадају у свему литератури. Њихови уредници нису, као што је то обичај по другим мјестима, обскурни домишљани или бесмислена извртала ријечи, него увијек изврсни књижевници, опкољени гардом тапентираних умјетника. Јокаи је сам био дуго година уредник таког једног листа, који у аналима мађарске литературе више заузима мјеста, него какав развучени и надувени епос. И зато, ма како да је Јокаи у исприједању својих фабула романтичан, ма како он велик романтичар био у заснивању характера, колико добрих, толико и злих, —- његови људи никад не личе фантазмагоријама, они су од крви и од меса. Ја кад хоћу Енглезе да видим, узимам Боца, чезнем ли за Нијемцима, узимам РМе^епЛе ШсИег, Французе тражим по паришким булеварима, рече ми једном Јокаи. А ко би хтио да Мађаре упозна тај нека вриједно чита Јокаиа. Хиљаде је он најразноврснијих типова створио бесмртним у својим дјелима. Већ је седам година, како је Јокаи славио педесетгодишњицу свог књижевног рада, и још никако није „величанствен споменик старог доба." Ни у том није овај у годинама човјек стар човјек. „Ја сам гледао нове генерације гдје крај мене бујају. Ја сам прихватио натицање — без зависти. Од учења нисам се никад плашио, ја сам упоредо корачао са својим добом," тако он сам пише у својој поменутој књизи. Он се није скаменио, и ако

је остао вјеран свом романтичном ИспоЂиједању, и увијек је наилазио на лијепо чак и тамо, гдје други путеви воде од његових. Он не воли да игра улогу естетичара. Ја стварам, али не критикујем, то му је мила ријеч. У цужем разговору ипак човјек дозна много и много његовог мишљења. А у сваком његовом мишљењу огледа се отмјена њежност једног заиста великог духа. Ја не бих никад могао писати као Зола, изјаснио се он једном, апи зато ми ипак силно импонује. Па и Иб' зена, који Је његовом духу много даљи, врло поштује. Најмлађу генерацију из Француске и Њемачке мање познаје, али зато се ревносније бави са младом генерацијом мађарском. Он је формално охол због ње и мисли, да ми не треба ничег да се бојимо у сравњивању са другим младим литературама. Он радо спомиње, и то са неким извијесним поносом, да је у Угарској створио школу, да је нашао читав ред талентираних присталица својих, који у њему признају свога великог учитеља. Али зато не прави мргодно лице попут каквог педантног школског старјешине. Напротив, кад спомене имена оних, које највише цијени, баш међу њима би човјек узалуд тражио имена његових трабанта, они скоро сви припадају логору не само младих него и модерних мађарских литерата. Тако је дакле Јокаи онај чудни човјек, коме године не могу да досаде, који никад не стари. Просањани роман о човјеку у годинама, који није стар човјек, он га је У јаву, у ону најљепшу човјечанску јаву претворио, која нема у себи погрјешног тона. Дај Боже да нам још дуго пјесништво у истину претвара а истину у пјесништву прича, Јоб. ЈГротић.