Zora

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 143

Таквим дјелом Ростан се нагло дигао. А помогла му је много и околност, што романтичну драму скоро нико и не обрађиваше с успјехом. Само неколико Парнасоваца што даваху, с времена на вријеме, по које дјело литерарне вриједности, али то не бјеше довољно да се одупре осталим дјелима, писаним само за оквир позорнице а чешће пута намијењенпм широј публици. Друштвена комедија-драма и комедија са својим префињеним тезама с једне, а водвиљ са својим силним рго^иоз-има и лаким начином излагања акцнје с друге стране, бјеху заузеле све млађе таленте. Не изгледаше, дакле, да ће ко скорим постати Иговим баштиником у позоришту. Ростан одмах у почетку књижевне каријере, бјеше обиљежио својим Ролшнтичним људилга своје становиште у позоришту, ког се вјерно придржавао кроз мање од десет година свога рада. Сираном је постигао потпуно успјех свога књижевног правца, и он постаде правим Иговим наслиједником. То бјеше триумФ. С тога се с необичним нестрпљењем очекиваше премијера најновијег његовог дјела П А1$1оп-а. (Орлића ) јер се многима намећаше, и нехотице, питање: хоће ли, послије Сирана, овим новим дјелом стећи нову ореолу или помрачити стару? Јер, ко зна, зар не може један пола-таленат да створи ремек-дјело, дјело случаја? Можда је и Сгграно , баш због његовог неочекиваног и великог успјеха, дјело случаја. А да се једном истинском, богоданом умјетнику потврди његова права вриједност, треба, свакако, најмање два одлична дјела, јер и за зачеће, за почетак непобитне славе треба пар, као и за зачеће једнога живота. Првом представом П Аг^1ом-а*) искључена је за увијек свака сумња о случају. Ростан је по други пут написао велико дјело, и то за годину дана доцније... * *) Приказиван први пут 2./15. марта о. г. у Тћеа1ге 8агаћ ВегпћагсИ;.

Кад се битком код Ватерла сврши пошљедња пјесма велике Наполеонске епопеје, којој се мјесто сваког другог епилога може ставити овај Игов стих: 1<'Ап^1е1еге рп! Га1^1е, е1 ГАиМсће 1'а1^1оп. којим се докончаје славни живот Малог Каплара а почиње, да се такође брзо сврши, жалосна историја Наполеона II. Као што се знаде, Наполеон I. биоје у првом браку ожењен ЈозеФИном Таше де ла Пажери, удовпцом генерала Бохарнеа. Развјенчавши се с њоме у 1810, ожени се Маријом Лујзом, аустријском надвојвоткињом, ћерком Фрање II. Из тога брака се роди мушко дијете, коме је отац одмах при рођењу дао на најсвечанији начин назив Краља Римскога. Након пада Наполеоновог Марија Лујза прибјегне двору свога оца заједно са својим сином, коме дјед даде назив Војводе од Рајхштата, и одавши се безбрижном животу, уда се морганички, након смрти свога мужа (1821.), за свога великог надкоморника, грофа Најперга. О самом животу Војводе од Рајхштата највшие се дознало из мемоара грофа Прокеш-Остена, који му је био присни и одани пријатељ до смрти, и ако им не бјеше суђено да увијек заједно другују. Ево шта пише сам Прокеш о младом сину Наполеоновом: „Одмах првих дана нашега опћења чинио ми се син Наполеонов позват судбином, да игра у свијету улогу достојну свога оца. У њега бијаше и тијело и душа људи, предестинираних за вође народа." Он се просто одушевљавао њиме, па зато на једном мјесту опет вели: „Имао сам осјећај, сличан ономе, што спопада младића, кад први пут сретне дјевојку, којој ће дати своје срце."*) Такав утисак прављаше плавооки војвода на сваког. Његови фини , одмјерени манири, дубок поглед, гдје се као у неком плавом мору, огледаше њежност, племенитост и храброст његове душе, освајаше *) СЈгаЈ Ргокезсћ-ОзЈеп: Мет УегШИпгзз зит Негго^ уоп Ее1ф$1асЧ.