Zora

Стр. 170

3 0 Р А

Бр. У.

Бој у Фундоно кз ратнпмкмх успомена војводе У[лк]е ЈГламенца

^^ ило је то у љету године 1876., кад је рат отпочет и кад је један дио јужне војске црногорске опсједнуо град Медун, у коме се бијаше затворио један бимбаша са 3 топа и 400 низама. Са војском, која је држала у опсади Медун, те спријечавала да се истоме додаје икакве помоћи (било у храни, џебани или војсци) из Подгорице и држала Фронт турској војсци, која је пошто по то од Подгорице хтјела да продре к Медуну и даље, — командовао је В. Пламенац и В. Марко Миљанов (овај потоњи као у своме родноме мјесту, но баш тијех дана био је јако оболио, те није могао имати удијела у овоме боју). — Други дио јужне војске — као што је познато— под командом Војводе Божа Петровића, налазио се у Пиперима и на оној страни ишчекивао непријатеља. Војска у Кучима, на освитак боја у Фундини, састојала се из: 1 баталиона цеклинског, 1 бат. љуботинског, 1 бат. мартинићског, 1 бат. братоножићског и око 5 до 600 Куча, који још тада нијесу били Формирани у баталион; дакле свега око 3000 војника. 1. Августа, око 7 сати изјутра, кренуо је Мехмед паша са силном војском из Подгорице пут Куча, а за њима одмах на коњима велики тајин и џебана, што су намјеравали да унесу у Медун. Кад је В. Пламенац опазио толику силу, која је бројила преко 30000 војника, обазрео се на своју малену војшчицу и истој у име охрабрења рекао: „да их је мање, не бисмо имали што сјећи овога пута." А сам у себи тешко је сумњао да ће моћи шта учинити један на десетину. Ипак имајући у

виду храброст и ријешење своје војске, није клонуо духом нити убрзао са распоредом својијех, догод Мехмед паша није превалио Какарицку гору, као најпрву косу која се из Ћемовског поља ка Кучима подиже. Тада је послао 3 батаљона, већи дио цеклинског, љуботински и братоножићски у прву линију, која се продужавала од спрема Медуна па на ј.-ист. неким висовима, што се налазе иза (погледом од Подгорице) и испод Хелма, највисочијег врха у тој околини, са задатком, да из сухомеђом ограђених шанчића дочекају чело непријатељске војске. Сам Војвода са осталијема (баталионом Мартинићским, Кучима и око 200 Цеклињана, које је био код себе задржао) чекао је добро прикривен са западне стране Медуна, како ће Турцима у своје вријеме ударити са лијевог бока и потиснути их од Медуна, а у сваком случају бити готов да притекне у помоћ првој линији. Војска је турска слиједила напријед без икаквог устезања или двоумљења, да ће јој ико смјети на пут стати, те је тако једним доста широким Фронтом, коме је средина од прилике на врх Хелма ходила, дошла и заузела тај врх са његовом источном и западном страном, гдје је — негдје око подне — дочекана са живом паљбом из позиција оних трију црногорских баталиона. Чела појединих одјељења турске војске ушанчили су се и отворили ватру на Црногорце, којих је све мање бивало ушљед изгибања а од никуд појачања, а Турцима све већа сила придолазила, тако, да је — поред све одлучне храбрости — готово десно крило наше војске (цеклински бата-