Zora

22*

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 171

лион) већ почело изнемагати, пошто је на њега главна сила напала, будући оно најближе Медуну. В. Пламенац, опазивши велику муку понајвише на десном крилу, као и на свој линији без разлике, а знајући за њихово одважно ријешење да неће нико да узмакне, пошље им одмах у појачање Куче, којима је много сметнула паљба с Медуна, да онако хитро полете у помоћ,као што је потреба захтијевала. Но та иста паљба допринијела је ратној срећи наше војске у првој линији тиме, што је ставила у забуну турску војску, која се усколеба од изненадне пуцњаве са стране и нагне к томе новоме правцу. У таквој забуни турској приспију и Кучи, преотму неке турске позиције с бока и оборе на Турке најбржу паљбу, а чим то осјете она друга три баталиона — сви једанак, поменувши Бога а за Господара и Отаџбину полете на јуначки јуриш: они с чела, Кучи с лијевог бока, а В, ГТламенац с осталијема (бат. мартинићским и су 200 Цеклињана), који су се постепено приближавали, у најзгоднијем тренутку и то баш онда, кад је црногорски јуриш показао почетак повољног успјеха, изненада као гром из ведра неба — удари готово с леђа некијем турским колонама и проузрокује на тај начин велики неред у свој њиховој војсци. Ова није имала ни далеког појма о снази црногорској, него је много силнијом сматрала; те из те бојазни, а најодважније нападнути на свој линији, Турци окрену плећа и стану бјежати. Прве колоне ломиле су и у неред стављале позади стојеће, а Црногорци сустопице слиједећи нијесу им давали ни једнога слободног часа да се окрену и поуреде, него тијем витешким начином сва она силовита

војска би сломљена и тјерана шачицом јунака опет до преко Какарицке горе, од куда је и дошла, падајући свијем путем као муве пред оштрицом црногорског јатагана све до мрклога мрака, када су их на конак справили. У повратку логору, Црногорци су морали кроз мртве љешине турскијех војника, којих је тога дана толико оставило тудијен своје кости, да им се управо броја не знаде, али се рачуна, ако не више, око 7000 мртвијех, међу којима 6 бимбаша и преко 70 нижих официра. О броју рањених ни збора нема. Од стране црногорске пануло их је око 200 (да се стави округла циФра) мртвих и близу 300 рањених. Пошто су се повратили на мјесто, одакле су оно у јутру посматрали силовиту Мехмедову војску, кад се бијаше отегнула пут Куча, са тога истога мјеста Црногорци стану сада расматрати бојиште и све што се на њему догодило, а Војвода са задовољством рече: „ето, хвала Богу и срећи Нашег Узвишеног Господара као и витешкој мишици вас Црногораца, обистини се она моја јутрошња, и у толико сам сада веселији у колико сам јутрос забринутији био!" Иза тога слиједио је мирни но опрезни ноћни почивак иза тако срећног окршаја и тим начином заврши се славни бој у Фундини, који добива своје име по једноме селу, гдје је највише турских војника пануло. Прчмједба. — Овдје се није улазило у излагање мањих потанкости, као: огшс мјеста, на којима се бој у разним фазама развијао; истнцање засебног јунаштва појединих одјељења или личних јунака панулих за крст часни и слободу златну, као и много других појединости, које би захтијевале много више времена и рада, него се имаЛо за овај пут.