Zora

:: V \ Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 209

стара", не само ове, него и највећега броја љубавних песама М. Јакшића. Оне су, махом, постале угледањем на Змајеве овакве песме, с том само разликом што у песмама Змајевим, ако, обично, и нема истинитог осећања, има свакада смисла, често и духа, док у овима М. Јакшића, врло често, нема, ни духа, него ни смисла. Прочитајте на пр. ове две стрОФе из једне песме у циклу Мосћптп Погез: Високо, више! Да ли осећаш Силовит ветар к'о струју јаку Што нас подиже? Г1од нама доле. Дубоко земља тоне у мраку К'о мрачна кугла. Неста равнина, Провала, шума, потока, брега, На мрачној земљи само се бели Колеба твоја к'о мрва снега. — има ли у њима смисла? Не видети брег, а видети колибу, — зар то није као у оној причи о баби која је видела иглу на торњу, а није видела торња? Нли у овоме: Знадох рајска пића лежи У том срцу тамо, Подметн'о сам гладну душу: Мрву, мрву само! Ломила је златно срце, Другом расипала, Ал' на моју душу није Ни мрвица пала. Чија то може бити кривица што на песникову душу није пала ни мрвица њенога срца, него његова рођена? што није како треба подметнуо душу. То он, међутим, није мислио да каже у својој песми; његова је идеја била друга: да жали на драгу (а не на своју невештину, — на коју, у осталом, ми жалимо). Само је та идеја била збуњена, и, као и толике збуњене идеје, испала је бесмислена. То нису једини примери несмисла у песмама М. Јакшића: да су једини, ми их не бисмо били ни по-

мињали; махнули бисмо, можда, били главом, па бисмо ћутом ишли даље. Али је то стална појава у овим песмама, и ми се, отуда, на њој морамо мало зауставити. Јер, то је извесно: ако ништа више, толико имамо права тражити од песника да му песма, кад у њој већ нема осећања, има бар смисла и не противи се здравоме разуму. Има ли. ме^утим, каква год смисла у стиховима као што су ови: К'о весело дете Које анђ'о штити а незнање теши, Не знам ни за патње, ни усуд потајни? Како може незнање тешити, и нашто утехе ономе који не зна за патње, када се теше само они који за њих знају? То је бесмислица; као год и ово : Хуји гора: по каменом ждрелу Мутан поток ваља се и пени, Са обале радосно га мотри Дивљи стручак цветак безимени. Или, још боље, ово: Уска је стаза, којом ми идемо Образ уз образ, груди уз груди. Како двоје може ићи да им образ буде уз образ и груди уз груди? Ако иду образ уз образ, не могу ићи груди уз груди; а ако иду груди уз груди, не могу ићи образ уз образ, — и мора, још, једно ићи натрашке: што не чини ни најзаљубљенији пар, све и да је стаза уска. Но није само да у појединим стиховима нема смисла: читаве песме испеване су без смисла. Узмите песму Ноћна Тајна: славуј у ноћи пева над бистрим горским потоком, у којему се „огледа са висине звезда тиха и бледа"; облак заклони звезду, а славуј мисли да су је однели таласи; он је престао певати: А кад сутра зора цвеће Ороси Мртву птицу студен поток Проноси...