Zora

Стр. 376

3 О Р А

Бр. XI.

сам ђаво с роговима и репом, ни он их не би тако задивио и поплашио, као што их је поплашио и задивио начелник. Да се појавио пред њима умрли прошле године ексекутор, и проговорио им гробним гласом: „пођите за мном, анђели, на мјесто спремљено анђелима", и духнуо на њих гробном студени — они не би тако поблиједили, као што су поблиједили угледавши Пересолина. У Недојехова од преплашености чак и крв на нос }'дарила, а у Кулакјовича зазвонило у десном уху и сама се од себе развезала поша на врату, Чпновници побацали карте, полако се подигли и, згледнувши се, устремили своје погледе у под. Минут један царевала је у дежурној тишина... — Лијепо ви преписујете рачун! поче Пересолин. — Сад је разумљиво, за што се ви тако радо натежете с рачуном... Шта сте мало час радили? — Само смо на један минут, ваше —ство... прошапта Звиздулин. — Разгледали карте... Да одахнемо... Пересолин пришао столу и полако слегао плећима. На столу су лежале не карте, него фотографске слике обичног формата, скинуте с картона и прилијепљене на карте. Таких карата је било много. Прегледајући их, Пересолин је видио себе, своју жену, много својих подчињених, познатих... — Каква је то глупост.... Како ви то играте ? — То нисмо ми, ваше —ство, измислили... Сачувај Боже... Ми смо то тако видјели... — Објаснидер, Звиздулине! Како сте играли? Ја сам све видио и чуо, како сте ме са Рибниковом тукли... Но шта се либиш? Ваљда те не ћу појести? Говори! Звиздулин се дуго устезао и оклијевао. Напошљетку, кад се Пересолин стао љутити, дувати и црвенити од нестрпљивости, он послуша. Скупивши карте и промијешавши, он их разложи по столу и поче објашњавати: —- Сваки портре, ваше —ство, као год и свака карга, има своје биће... значење.

Као год у „шпилу" карата, тако и овдје има 52 карте и четири „фарке"... Чиновници финансијалне камаре — „црвен", губернајска управа — „мак", они што служе у миннстарству народне просвјете „тиква", а „зелен" су одјељење државне благајне. Дакле... Дјејствителни државни савјетници су у нас кечеви, државни савјетници — краљеви, жене особа IV. и V. класе — даме, колешки савјетници дољнаци, придворни савјетници — десетице, и тако даље. Ја сам, на примЈер ево моје карте — тројка, као... овај, губернијски секретар... — Гле те... А ја сам, по том, кец? — Макови, а њено превасходство дама... — Хм... то је оригинално... Па дед, дајте да играмо! Да видим... Пересолин скинуо огртач и, осмејкујући се неповјерљиво, сјео за сто... Чи новници такође сједоше, по његовој заповјести, и игра отпоче... * Послужитељ Назар, дошавши у седам сати изјутра да почисти дежурну собу, био је поражен. Слика, коју је угледао, улазећи са четком-чистиљом, тако је поражавала, да је се и данас сјећа — чак и онда, када пијан лежи у бесвијести... Пересолин, блијед, неиспаван и неочешљан стајао је пред Недојеховим и, држећи га за дугме, говорио: — Разуми, да ниси могао поћи са Шепељевим, кад си знао, да сам у мојим рукама ја сам. У Звиздулина Рибников са женом, три гимназијска учитеља, па моја жена, у Недојехова банковци и три мала из губернијске управе... Ти си требао са Кришкиним поћи! Не гледај ти што они играју са финансијском камаром! Они имају свој рачун! — Ја сам, ваше —ство, пошао са титуларцем, мислио сам да је у њих дјејствителни... — Ах, голубе мој, тако се не мисли! То није игра! Тако играју само шустери.