Zora

Стр. 378

3 0 Р А

Бр. XI.

једног пјесника, читајући његове стихове; која је уобразила да он не може бити обичан човјек, која се за тим с њиме срела, видјела да је и он обичан човјек, али га продужила вољети и даље, не више као пјесника, већ као обичног човјека. Из овога се дала извести пријатна, њежна комедија, и кака штета што је г. Нушић није извео! Он је заборавио на пјесника и на његову наивну драгу како их је публици представио, и онда сву пажњу усредсредио на развијање једне водвиљске ситуације. Један трговац из Јагодине, дошав у Биоград, налази се принуђен да прво туђег сина призна за свога сина, па за тим, и усљед тога, да и туђу жену призна за своју жену. Излишно је рећи да је г. Нушић знао да из случаја тог веселог трговца извуче све комичне ефекте који су у њему били прикривени, само, тај случај који је имао да буде једна епизода прогутао је, благодарећи сувише савјесној обради г. Нушића, цио комад. Иначе, Обичан је чоиек једна од оних занимљивих, а неоргиналних комедија, које је пријатно гледати, а већ мање пријатно читати, и за које осјећамо да бисмо их и ми могли написати, кад бисмо знали занат позоришног писца. Тако је морало бити, јесте историја једне жене. Јела, дијете из куће господске, а сиромашне (таке куће постоје у Биограду) удала се за Ђорђа Ђорђевића, чиновника, који сем своје плате нема никака друга прихода. Код ње, то није био брак из љубави, и Ђорђе који то осјећа покушава да је к себи привуче тиме што ће јој попуштати и угађати,а нарочито тиме што ће јој у својој кући понудити богат, готово раскошан живот. И ако то писац не каже изриком, ми слутимо да је Ђорђе из нешто нижег друштвеног слоја него што је Јела; да се њему код ње, нарочито, њена отмјеност допала, пада с тога, наивно, претпоставња даће и он њу задобити понајприје отмјеношћу свог домаћегживота. Наравно да му за то треба новаца, много новаца, и пошто он новаца нема, то је

принуђен узимати га из државне касе којом рукује. Управо онда кад драма почиње, наређен је преглед његове касе, и ако он до одређеног сата не врати све што је из ње узео, у каси ће се опазити недостатак. Ђорђе повјерава своју невољу Јели, и тада се објелодањује како је он своју жену мало познавао. Дотле, он није био у стању да је привуче к себи никаким угађањима. Сада, кад је он само један пропао човјек, пропао и материјално, и морално, она му прилази сама. Она се први пут осјетила његовом женом у том тренутку, кад јој је он саопштио да може бити сваког часа затворен због проневјере државног новца. Док је он њу сматрао, и несвјесно, не као жену, већ као милосницу чија се љубав купује скупим поклонима, дотле она њега сматра као мужа, кога треба највише вољети онда, кад је у невољи. Одиста, Јела нема ниједне пријекорне ријечи за Ђорђа. Њена је једина мисао како да га спасе. Прилике су се међутим тако стекле да Ђорђе може добити зајма само код неког Несторовића, који је некада просио Јелу, и кога она по мало још воли. Јела се дуго устеже да се на њега обрати, не због тога што би је он уцјењивао некаким нечасним захтјевима, него због тога што се она не може толико у себе поуздати да остане сама, очи у очи, са својим негдашњим просиоцем. Најзад, она је принуђена да се на њега обрати. Оно чега се бојала, то се и дешава: она се даје Несторовићу у једном тренутку слабости. Част свога мужа спасла је истина, али је своју изгубила. Ту сада долази главна сцена између ње и Ђорђа. Као год што је, раније, он њој признао своју проневјеру, тако она држи да и она њему треба да призна своју погрјешку, остављајући њему, свом мужу и свом господару, да јој суди. У том тренутку она воли само још њега. Као што је код једне тако часне жене разумљиво, она није у стању вољети дуже Несторовића, јер ју је он, истина нехотице, понизио у њеним властитим очима. Али