Zora

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 11

љине боје, што се спушта у долину као изморено од зиме, и по њеној средини видиш, дубоко доље под нама, поток. Из даљине не видимо ни у њему како тече вода; као све остало, тако и она изгледа као да је зачарана зауставила се уједаред у свом току, или као да је мотримо на фотографији. Тек овда-онда, овдје-ондје, заблисне и по њој сребрна и златна жица, али ни она не буди мисли о веселом скакутању горског поточића или. о пјесми његова жуборења. Тако и код нас засија каткад пут, при заходу сунца кад у љето напада на њега доста сламе од жита из кола па остане лежећи на стази. Жетеоци се испјевали и отишли, коњи протрчали и бич се испуцао, а слама лежи, мирује и по који пут још засине, док је нога не згази и не замота прашином. Чак јој ни шум не разабирамо. Да ли га у опће не чујемо, или се и он губи у оном вјетру и разлијегању неке далеке јеке, која долази не зна се од куда и губи се не знамо камо ?! А што се више пењемо, све нам јаче привлачи пажњу хотел, ком смо се приближили. Он можда стоји у нескладу с величанством околне природе, али шта може бити зими љепше од ове усамљене куће на врху бријега кад се у њој запали свијећа, а завије снијег и спусти се ноћ. Тамно небо, бијела земља и њено пламено око су тад дивне противности. Слика је то као у сну; и кад је се сјетим, слој се дебелог замишљеног снијега одмах стањи и нога се креће радо као да иде познанику на врућ чај и пријатно ћеретање. У том нам поче плијенити поглед сив облак бијела, свијетла перваза. Он се дијели од гомиле облака, што су попут чалме на глави правовјерних Муслимана обавили вршину бријега, ког смо мимоишли. По мало се миче за нама и лебди све на ниже. Ми се обазиремо. Машта нам продире у његову лаку масу и као да хоће да открије она крила на којима плови и још нешто више од тога, нешто што нам је метнула у њега док смо га мотрили као дјеца кад смо му слали змајеве на разго-

вор и на што смо већ сасвим заборавили, али га се сјећамо као оног сна у праскозорју ког смо истом снили и свијесни смо тога, али се не можемо сјетити његове садржине. Он нам се приближава, а ми сједосмо на хрпу измрвљеног камења да га дочекамо.. Сада је између нас и врхунца пред нама. Пресјекао га је од његова подножја и кад се сада облак крене, изгледа да носи на свом пахуљу и цијели гранитски врхунац и да цијела та визија плови по зраку поносно као лабуд по глатком језеру. А док смо се одмарали, зазвони и звоно, звонило је далеко доље иза нас, ваљада у Реалпу, јер је у њему најближа црква. Није то био обични глас звона, већ неки етерични звук, неко метално брујање донесено дахом вјетра амо, продукат не само црквене куле, већ њен и оних планина око ње и прочишћен и одвојен њима од свега свјетскога. И док смо га слушали, поимали смо зашто је оно начињено да пјева небесима, јер тек онај, који је у висини, чује му праву мелодију. — На оном бријегу, у оном непомичном облаку, морају бити двори св. Илије, примијети мој пратилац. — Видјећемо. Чим нам се приближи крај облака, ухватићемо га руком и повући, а за њим ће се одвити цијела чалма.... Али се вјетар утоли. Облак се заустави и мировао је, сјен му се разабирао у дољи као разапета кожа неке препотопске животиње посебна облика и ми уђосмо у хотел. Множина непознатих лица. Једно је обријано, клања се и пита шта хоћемо (мора бити да је подворник), окрупан господин с наочарима, црвеним носићем као тачка и плавим очима пије пиво и распитује се за имена околних брегова и њихову висину (мора бити да је Нијемац), спретан младић жељно пише дописне карте с изгледом фурчина шљемена (мора бити да је заљубљен). Неколико радозналих погледа, неколико намрштених усана и три брза језичка за посебним столом ча2 *