Zora

Стр. 34

3 0 Р А

се може вјеровати, пазећи највише на ситуације,које би он сам удахнуо пјеснику, * Од свијех пјесника Верди се највише дивио Шекспиру и Манцонију, ствараоцима карактера, душа. Из Шекспира позајмио је више пута сижее: Макбета, Отела, Фалстафа, а и Краља Лџра, који је остао недовршен, пошто са либретом, написаним му од Антонија ботта из Удине, није био потпуно задовољан. Од Манцонија компоновао је трагедске хорове у три гласа, а Ј1 Сгпдие Маддго уједноме гласу. Те комаде желио је Верди да не издаје, те су и данас још нештампани. Рођен за громку музику драмску, Верди

с љубављу изучаваше увијек и религијозну музику, настојећи да је узвиси. И успио бијаше са Мезза Ш Веџигет, дјелом створенијем у заносу љубави и туге, да почасти успомену Александра МаНцонија; музика је, у којој је Адпив Ђег и О^еНогтт у узвишеноме црквеноме стилу, а која се бучно и страховито разлијеЖе у Шев ггае, јака као трубе небескијех арханђела. И још ће оне тужне ноте заорити се, зазвучати и разлијегати пратећи до гроба Титана, који их је створио, а нама ће се причинити да чујемо елегију велике умјетности из прошлости, опијело једноме стољећу, задњи поздрав читавој ери славе. МеткоЂић уВубо Ј{ер. ТјлачиЋ

П030РИШТЕ

Јјиоградско иозоришшг Нова Управа. Покојни Миљковић. Јенкова тридесетогодишњица. представе за дјецу. У нас никада није било сталности. Ми смо промјенљиви као мартовско вријеме. То ће нас, на крају крајева, и убити. Томе су криви и они људи, што се примају посла, којега не разумију. У нашим очима није онај човјек за осуду, коме је свеједно био он управник штампарије, поште и телеграфа или позоришта. За таква човјека ми, с осмјехом на уснама, велимо: Умије објешењак. Тако је и са онима, што долазе у позориште за управника. Једни долазе да наврше године службе у просвјетној струци — тада се само позориште и сматра као просвјетна струка — а други, што је то добар мост кавећим положајима. Нико није дошао, што разумије установу позоришта, па је свима силама прегао, да то наше позориште подигне бар на ниво осредњих западних позоришта. То никоме није падало на памет. Бар не док не дође за управника. Онда је, у почетку, као и свака нова млада, био вриједан.и непрестано је, гдје

год стане и СЈедне, причао о својим значајним реформама. Тим постане и досадан, па га се људи клоне као заражена. А чим наиђу -на први отпор, на најобичнију препону, која се у сваком послу мора јавити, јер онда успјех не би био успјех, не би био сласт, побједа, они дижу руке од тога посла и смичући раменима, веле: Хе, шта ћеш, ја сам, брате, баш лијепо хтио, али . . . хе, српска посла! Тиме се, обично, свршава њихов програм. Увијек је други крив за неуспјех. То је најобичнија фраза, које се свак држи. И они даље равнодушно гледају, како се наше „мезимче" срозава до обичнога путничког позоришта. И они се, при том, ни најмање не стиде, они су државни чиновници. Тиме је све речено. Али има их међу њима и врло вјештих. Они се, обично, заклањају за сиротно стање наше државе. То су људи, који себи придају значај великога реформатора. Они живе у некој врсти снова. Али и ти снови, као и сви снови, само су обмана, слике сјећања. Они нису кадри остварити своје снове. Они, уопште, заборављају, да су снови неостварљиви. Зато и они остављају ту установу да постепено срља у пропаст.