Zora

5*

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 35

Али јој бар том индиферентношћу не убрзавају пропаст. Није ласно бити управник позоришта. За управника није довољна само љубав према позоришту. То је, додуше, лијепа ствар, али није ни ријетка, а још мање довољна. За то мјесто треба да буде човјек свестрано образован. А што је најглавније, да је врло добар познавалац позоришта, да буде, што рекли Нијемци, прави Тћеа1;егтапп. Поред дубокога литерарнога образовања треба да буде и добар финансијер. То су, у неку руку, двије противности, али посао управника захтијева то. Литература и пречишћен укус подижу моралну страну позоришта, а новац материјалну. Једно без другога не иде. Једно друго у.зајамно потпомажу. Управник, уз то, треба да буде човјек чврсте воље, гвоздене воље. Мекушац ће ускоро морати узети шешир и напустити ту кућу, за коју ће на прагу рећи: ово је луда кућа. А томе ће бити он сам крив. Интимност према члановима позоришта је, свакако, за похвалу — ван позоришта. Не треба заборавити да глумци нису обични људи. Они су увијек глумци. Треба се сјетити оних златних Гетеових ријечи. Он их је познавао као себе сама. А Гете је себе врло добро познавао. Нушић није погодан за управника. О н томе није крив. Кривица лежи у нашим приликама или, боље рећи, неприликама. Он није имао средстава и прилике да се спреми за тако важан и врло тежаК позив — јер ја претпостављам, да би он то бИо учинио, кад би био у могућности. Он, свакако, зна, да за управника треба огроман капитал, који се стиче дугим, сталним и неуморним радом. Није довољно само надвирити у свако позориште. Тиме се не стиче ништа. То учење у дванаестом часу не помаже. Треба доћи научен. Треба познавати својега посла. Темељно га познавати. Рекао бих, да Нушић воли позориште. Али сама љубав не помаже. Она је добар подстрекач за студирање позоришта, али не кад се већ дође на положај

на који треба доћи спреман. Ја не знам какав је он финансијер, али ја сам увјерен да је он због финансијскога стања и доведен. Свестрано образована човјека није у њему нико ни гледао. Он је десет година био у Турској и за то вријеме је могао заборавити, да тамо, у далекоме Биограду, постоји позориште. Он би то, можда, и био заборавио, да није писао комаде. А ко пише комаде, он не мора потанко познавати позориште и његове мане. Он треба да познаје само позорницу, да је познаје као своју рођену собу. Он сада иде пола утрвеном стазом. коју .му је Јанковић указао. Он живи од Јаковићева капитала. То није за осуду, јер је Јанковић имао оригиналних идеја, од којих је неке и остварио. Помињем само српски репертоар. Он нам је из прашине извукао Јоакима, Стерију, Суботића и друге. Не да се од њих учимо драмској умјетности, него да их не заборавимо, да не заборавимо те пијонере наше драмске умјетности. Јанковић је, као мало ко у нас, био спреман за то мјесто. Његове махне леже у сасвим обичним човјечанским грјешкама. Он је био несамосталан, неодлучан. То га је, поред обичне чаршијске зависти, скрхало. А то ће скрхати и Нушића. Једно, што се Нушићу мора признати, то је његова воља, али обична воља, која се у свакоме човјеку рађа и манифестује, кад Звће, пошто пото, да се одржи на извјесноме положају. У томе и треба тражити разлога покретању Позоришнога Листа. Орган, који ће ревносно пратити развој опште драмске умјетности, нама је врло потребан. А нарочиио овакав какав је овај. То јест он је намијењен ширему кругу позоришних посјетилаца. То је паметна идеја. Али, судећи по ова три броја, ја сумњам, да је управа томе дорасла. У одбору има људи, који заслужују поштовање за своје књижевне радове, али који не разумију драмску умјетност и позориште, јер се тиме нијесу темељно бавили. Без сталнога рада нема успјешнога рада. То је стара и отрцана истина.