Zora

Стр. 2

3 0 Р А

Бр. 1.

су само за то да попуне извесну празнину у књижевности. Књижевност свакога народа, мислимо, права и чиста књижевност његова, она која нема стручан карактер, лепа књижевност, у најширем смислу те речи, треба да је оргинална, самостална. У њој се вазда мора огледати један, национални дух, чији је она највиши и најсветлији израз, и она се, отуда, и зове још националном књижевношћу. А отуда долази и то да се у свима великим књижевностима, поред све различности праваца у свакој од њих, огледа извесно јединство: што свака од њих има своје чисто национално обележје. Тако је у Француској, тако у енглеској, тако у немачкој, тако, у опште, у свакој књижевности, у једној више у другој мање, како је у којој национални дух добио више или мање израза. Сваки народ има свој начин мишљења, свој начин осећања, своје тежње, и своје идеале, и све се то огледа у његовој књижевности као и у свему другоме. Хоће ли, сад, књижевност сачувати тај дух ако се у њу много буду уносили страни елементи, страни не само по идејама, које се напослетку, још могу и примити и асимиловати, него и по начину осећања, које, и ако је оно, у главноме, свуда исто, показује, ипак, толико различних начина на које се оно у разних народа маниФестује? Не превлађује ли у једних више ова, у других више она страна; и нису ли она у оној општој мешавини својој која чини општи осећајни живот каквога народа различна? Опасностје, очевидна, ту да се национални карактер књижевностп у неколико измени, можда и сасвим изгуби. И што је права национална књижевност неразвијенија, опасност је та у толико већа. За велике књижевности, као што су Француска и

енглеска, нема опасности да би преводна књижевност могла штетно утицати на самостално развијање њихово; за немачку она је већа; за руску још већа; по нашу, она би могла бити судбоносна. Наш национални дух у књижевности није још добио својег пуног израза. Ми смо, истина, имали Доситија, и Вука, и Његоша, и Бранка, и још доста других писаца који су сви писали у националноме духу, — књижевност се наша, може се рећи, све до најновијег времена развијала у томе духу, — али он, као што рекосмо, у њој још није добио свога пуног израза. Хоће ли га он добити ако будемо сувише преводили ? Ми о томе сумњамо. И с тога и нисмо за то да се сувише много преводи; нисмо за то да се у нас преводи као што преводе на пр. Руси, — но у сразмери према нашој и њиховој књижевности. Ми треба да будемо и останемо своји, у књижевности, као и у свему другоме. И ако ћемо тако бити и сиромашни, оно што будемо имали биће доиста наше. Погађамо унапред шта ће нам се на све ово рећи: да се књиге не преводе за књижевност, него за читаоце; да су потребе књижевности, у ствари, потребе публике која чита; и да се, када се говори о потребама књижевности, у ствари, мисле потребе читалачке публике. Ми не мислимо да је то, и ако је оно у главноме тачно, у свему тачно. Књижевност се, доиста, негује зарад оних, који треба да у њој уживају. Али преводи су увоз књижевни, и с њима је као и с другим што се са стране увози. И као год што увиђавно државно газдинство отежава, често пута на штету држављана, увоз појединих производа са стране, зато да би подигла домаћу производњу, тако исто треба и преводима, који нису ништа друго