Zora

Стр. 106

3 О Р А

Бр. III. и IV.

новац у новчиће ситним? Та није ваљда зато да ми син игра улогу отмјеног господина!" Реми, коме су били ови мајчини назори добро познати, био је увјерен, да она највише смета његовом напретку. И ма да га материна помоћ одржавала, тако да се, и не мислећи на катастрофу, могао потпуно одати својим литерарним дјелима, ипак је при сваком слободнијем покрету осјећао материну тешку руку. Шта је могао одговорити на Калметов пријатељски позив? Ништа! Искусио је да се та усамљеност, тако противна правилима живота париских књижевника, ужасно свети, и смета сваком модерном напретку. Но шта је могао чинити? Морао је сједити и радити у свом усамљеном кутићу удаљен од сваке вреве и метежа. Свакога дана је узалуд тражио своје право. Што год му је претицало од прихода, пошто је најнужније потребе подмирио, узимала је мајка, чији је дужник био. Никада није могао слободно дахнути, нити свој с муком зарађени новац употријебити онако како је хтио. Његови најбољи успјеси не бјеху до сада ништа друго до ударац по води, јер никада није могао да улучи згодну прилику, да сам лично издјејствује оно што су му приправљале поједине умјесне рекламе издавача, и топле хвале озбиљних критичара. Час му је недостајало оно мало пара без којих му бјеше немогућан сваки састанак са колегама у гостионици булевара, или му је гардероба била у тако јадном стању, да није могао учинити потребне походе, и тиме доћи до нових друштвених веза, што све, као што се код својих колега увјерио, брже и сигурније циљу води но највећи труд. Готово га увек тиштао тешки заплет који се налазио између његових приватних околности, и онихкојеје захтијевао његов књижевни рад. Да, он бјеше у правом смислу „таленат без фрака", као што га је Додолф у свом париском булеварском вицу назвао. У немоћноме гњеву гледао је како му пролазе дани, мјесеци и године, а његово нов-

чано стање није се ни најмање поправило. Страховао је колико ће његов таленат још моћи издржати у овој борби за опстанак, која све сатире, и која му као вампир најбољу снагу из мозга сише. Данас се ријешио да с мајком озбиљно разговара. Хтио је да јој разложи, да му је немогућно и даље овако живјети. Да би до нечег дошао мора свој досадањи начин живота промијенити. Да је моли да му продужи рок плаћању итд. итд... Но када стајаше пред старицом разлажући јој своје планове и наде, осјећао је како га прати њен продирући и неповјерљив поглед. — Дакле, хоћеш да отпочнеш нов живот, да се елегантно намјестиш, и у колико је могуће да играш улогу кагшталисте, у мјесто да гледаш како ћеш се дуга опростити. Нз овог разговора било је Ремиу јасно, да мајка сумња у његов приједлог, јер у њеном пребацивању није обраћао ни најмање пажње на ограничене погледе педантне трговкиње, па одврати гњевно. — Сутра ћете добити новац који вам дугујем. Мислио сам да ћете имати више стрпљења, да ћете матерински поступати. За три недјеље изаћи ће моје дјело; потражићу све колеге, походићу све критичаре, и одазваћу се свим позивима. За све то потребна је пристојна спољашност, фијакер, и нешто новаца за непредвиђене издатке Старица му не даде да доврши. — Дакле, хоћеш да вересијаш! То ли те је вукло књижевности. Не рад, нити пак сујета да угледаш у књижарском иалогу недоношчад своје фантазије, што би се могло и опростити; тебе је просто занио сјајан и на дугу заснован булеварски живот твојих красних колега. Познајем по чувењу ту отмјену господу са лакованим ципелама, наглађеним бркбвима и празним желуцима. Да, празним желуцима, — понови старица громко. — Могу се кладити, да половина тих твојих красних другова закраћују себи сваког дана добар комад меса, само да би се у гостионици