Zora

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 10?

могли разметати добром цигаром. Немој ме под старост учити. Познајем ја тај свијет добро! Прије шест година познавала сам некога Терија који је, чим се смркне, узимао у нашем дућану за шест суа кобасице или шунке. То му је била сва вечера, дијете моје; но сретнеш ли га на улици, на њему је било све тако елегантно и скупоцјено, као у највећег богаташа! Реми бјеше јако узбуђен; примаче се прозору и поче нервозно добовати у окно. — Терије, — па као што видиш његова привидна елеганција није му нашкодила. Сада је један од наших највиђенијих и најбоље плаћених журналиста и критичара; њега морам потражити да му своје дјело препоручим; Терије даје најсјајније забаве, код њега се скупљају највиђеније личности. — Но доста о томе, мајко! Ви ме не ћете никада разумјети. Покушаћу да сам зарадим и надокнадим оно што ми ви закраћујете. Разумије се, у томе ће ми пропасти најбоље године, утрошићу најбољу снагу, но махнимо се тога. Сутра ћу добити хонорар од књижара и исплатићу вам дуг. — Као што је Реми предвиђао онако се и збило. Пошто је најпотребније походе учинио, застао је као и обично. Да му је било могуће да обнови старе пријатељске односе, да задобије нове, и да се сјури у вртлог модерног париског живота, пошљедњи би му роман начинио сензацију. Овако пак достигао је само успјех у књижевности. Реми је морао чекати на друго издање дуже но што је мислио. Послије овога се све утишало. Да нису сваке године, готово узастопце, његова нова дјела красила књижарске излоге, не би се знало да у опште и постоји књижевник Реми. Сам Реми као да је изгубио све частољубље; одрекао се свијета и радио је неуморно и дању и ноћу. Његова млада, бојажљива жена превукла би кадикад руком, тешко уздишући, његово усијано чело. За тим би се на прстима удалила у чисту малу трпезарију, па би својим читким рукописом преписивала тек састављене

одјељке. Како се поносила, како је срећна била, што је могла помагати свом великом мужу. Осјећала се врло незнатна и ништавна према њему; а овако јој се чинила његова дјела ближа, и као да се својом малом помоћи уздигла до њега. Реми није ништа осјећао. Био је задовољан што му је уштедила несносно преписивање, и у знак благодарности доносио би јој увијек по неку ситницу, кад год би примио хонорар од издавача. Иначе се слабо занимао својом младом женом, ма да је искрено љубио. Кад и кад би га изненадила по нека њена примједба, коју би плашљиво изразила, но из које је видио да им се мишљења слажу, и да она потпуно схвата његов рад. Видио је да га поштује и обожава. Али није видио све тамније колутове испод њених очију, све већу прозрачност њене коже; није чуо њено све краће дисање и њен све јачи кашаљ. Но она није никада ни говорила о себи и своме јаду. Нашто да га бадава плаши. Та само који дан па се неће моћи ни из постеље дићи, и онда ће већ све видјети. Тај дан се приближавао необично брзо. Смућено, неразумљиво гледао је Реми малаксалу блиједу жену на самртничкој постељи, која га је још непрестано тјешила и храбрила, милујући га својом мршавом руком. — Мили мој, бољетица ме одавна обрвала, — али ти то нијеси могао знати, добро сам изгледала, но сада је већ свему крај! И одиста! На брзо послије тога опрости се млада жена скромно и тихо са овим свијетом, као што је имала обичај да и за живота све тихо чини. Тек када Реми осјети укочене хладне прсте у својој руци, и када опази стакласти поглед, који лијепе смеђе очи управише на њ, освијести се, и притисну на укочене усне врео пољубац, каквог млада жена за живота никада не доби. Када је мртву пред собом угледа, тек онда увидје шта је изгубио.