Zora

Стр. 114

3 0 Р А

Бр. Ш. и IV.

само тиме начинио таквим: он је употребио и еве друго да га што више националише. Он је (ми сад опомињемо на ствари врло познате) узео и метар народних песама, ритам и стих њихов, онај скроз национални трохејски десетерац, и њиме писао Вијенац. Он је, после, узео и говор народни, не језик само (којим је он, у осталом, увек и писао) него баш говор, прави народни говор, онај нарочити начин којим се људи из народа изражавају, ону честу употребу пословица, оне алузије на популарне басне и приповетке; речју, дао онај специфични народни колорит у дикцији. У Вијенцу има пуно пословица и народних изрека, то је свакоме познато, и ми, без даљег говора о томе, упућујемо читаоца да тога ради, загледа у књигу Лаврова: 1 ) ту ће наћи једну малу збирку стихова из Вијенца које су само прекројене пословице. У Вијенцу тако исто има и пуно алузија на басне и приповетке народне, пуно реминисценција из њих, пуно места која су управо збијене приповетке из народа: о њима читалац може наћи у коментару Г. Решетара, који их је брижљиво бележио и објашњавао. 2 ) Тих места која су прекројене 1 ) Лавров, 329 и даље. 2 ) В. у његову коментару стихове 434, 814, 1157. У допуну спиека навешћемо и ова места која Г. Решетар није забележио. Тако оно: „утекле су (јаребиде) к вама да утеку а нијесу да их покољете" (Виј енац, ст. 196, 7) опомиње на ону басну (Врчевић, Басне, 59: Ждралови и орлови) како су ждралови прелетали преко Херцеговине а гледали их благајски орлови, па 'млађи хтели да их побију али најстарији орао не даде: „не долијећу ждралови, каже, у нашу земљу свакога прољећа да их ми у нашој кући убијамо, него да се од смрти куртаришу." Стихови: „кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам сб сијао" (Вијенац, ст. 811, 2), указују на ону приповетку (В р ч е в и ћ, Подругачице, 94: Сијали ситну со да роди крупна) како некакви сељани узеше сејати ситну со да роди крупна, јер их, каже, приморци варају продајући им само ситну со, а кад им со није изникла, окривише опет приморце што су им дали старог семена. Стихови: „оградили негђе воденицу, ђе нити је сплаке ни потока: кад пригради, спази се на воду" (Вијенац, ст. 831,—3), очевидна оу реминисценција на ону подругачицу

пословице или збијене приповетке, има толико да би се, у духу онога што смо горе утврдили, могло рећи да је Његош правио не само синтезу песама него и синтезу пословица и приповедака народних. Његош је, дакле, и овим средствима дао спеву народно обележје. И грађа коју је узео, и стих и језик којима је писао, и говор којем је много места дао, све је то учинило спев националним. Али да један спев буде одиста националан, да одиста представља народ, да буде оно што се каже огледало народне душе, јесу ли довољна ова средства која је Његош употребио? Није ли потребно још штогод па да сви услови буду испуњени које овакав спев тражи ? Потребно је одиста још нешто, а то је сликање нарави и обичаја народних, а тако исто и једно нарочито подражавање неким народним песмама, које уз ово сликање често иде. (Да би се боље разумело ово о подражавању, навешћу један пример. Кад неки песник хоће да наслика покајнице црногорске, он мора изнети и нарицање њихово, дакле имитовати тужаљке народне, које су у ствари песма). А Његош је у Вијенцу био већ тако близу овом сликању и овом подражавању. Јер он је већ узео стих и ритам обичне народне песме; зашто дакле да не узме, у прилици, и ритам једне тужаљке? И већ је у неколико сликао народ уневши чист говор народни (Врчевић, Подругачице, 107: Градили воденицу а воде није) како се неки оељани договорили да саграде воденицу, донели клака и камења, наручили жрвње, погодили мајстора, и свршили већ посао, и кнез сеоски већ донео своје жито да га самеље: „хајте, дјецо, у име божје, пуштајте јажу", кад у јажи ни капи воде: „браћо, каже кнез, ја вам се ништа за воду спазивао нијесам. а Стихови: „тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира" (Вијенац, ст. 1163,4) алузија су на басну (Врчевић, Басне, 49, Пчеле и медвед) како медвед, пред зиму, ушао у уљаник и стао завиривати у сваку кошницу, а челе му рекле: „ми смо мале, али нас је мноштво; кад те свака пецне, нећеш знати врата уљанику а на вратима ће те чекат справна иза уши сјекира домаћинова" (в. још ст. 768: „ал' сјекиру чекај међу уши"). Итд.