Zora

Бр. III. и IV.

3 О Р А

Стр. 115

у дикцију; зашто да не продужи то сликање уносећи и обичаје народне? А после, Његош је, и иначе, и волео да подражава народним песмама, и осећао потребу да изнесе праву слику свога народа. Што се првога тиче, ми знамо да је Његош спевао доста песама које су чисте и хотимичне имитације народних. Чак је прва његова песма таква била. Прича се 1 ) да је Његош, још кад му је било ваљда петнаест година, спевао некакву сатиричну песму о неким ћеклићким сватовима и певао је уз гусле кришом од стрица (стари владика Петар I), али га стриц слушао из своје ћелије и слатко се смејао несташности младог песника. Па толике друге: Кокот, Вој РусасТурцима, Пјесмаза Вида и Мирчету, Вук пријатељ овчи, Ударац на Мартиниће, Кула Ђуришића, Чардак Алексића ; 2 ) и још су ове две последње из његовог зрелијег доба а не из прве младосги. Његош је, уопште, сваки важнији догађај који се десио за његова живота (а све је о таквим догаћајима реч у израђеним песмама), опевао тако у народном духу, и пуштао после песму кроз народ. Јер је Његош, поред све своје високе образованости, ипак остао „човек из народа" и имао жеље и тежње као и сваки други Црногорац. А што се тиче потребе за сликањем народа црногорског, Његош Је ту потребу одиста осећао. Ко год познаје Његоша, знаће колико је он горео од жеље да свој народ представи, да га изнесе у пуној боји, да упозна свет са њим. Зато је и писао ону Историју црногорску на француском, о којој смо још у почетку говорили. Најпосле, није ни то све. Није Његош једини Ј ) Лавров, 217, по Врчевићу. 2 ) Овде би можда требало додати и ону изгубљену о смрти Смаил-Аге Ченгића (позната је она полемика која се поводом ове песме изродила). Тако и Црмничане (штамп. у Певанији Милутиновића, 1833, песма 25.), ако је т. ј. ова песма одиста Његошева. Милутиновић испод наслова њена бележи: „од Рада Томова Његуша" (то је име песниково) али се не зна је ли њу овај баш написао или само издавачу саопштио.

осећао потребу да се у песничким делима сликају обичаји народни и имитују песме. Цело је време његово, цела епоха ондашња тражила то. Са свих страна се хтело да се књижевност што више приближи народу, што више буде огледало његово: то је оно доба потпуног триумфа народних песама, доба Вукова царевања у књижевности. Колико се то онда хтело и волело, мислим да се најбоље може видети из оних речи којима је, у једној прилици, сам Вук узгред пропратио Горски Вијенац. Говорећи, наједном месту, 1 ) о нарицању у нас, он наводи многе народне тужаљке и „јаукалице" па између осталога и нарицање сестре Батрићеве из В ијенца, и пропраћа Његошеве стихове овако: „Ја нећу рећи да је ово сестра Батрићева или друга каква Црногорка све овако сложила или намјестила, али се за цијело може казати да овдје нема ни једне ријечи коју покајнице у Црној Гори нијесу говориле. Камо срећа да сви наши списатељи сва дјела своја, барем кад пишуо народнијем стварима, овако пишу н ародниј ем духом и језиком! Онда би се и њихове умотворине по свијету хвалиле и славиле као народне што се хвале и славе." И, погледајте добро, овде Вук не хвали само језик песме него и дух њен: очевидно је да му се цела песма доиала; све што је у њој годило му је; ишло му у вољу овакво Његошево сликање обичаја народних. А иза Вука који ово каже, стоје други који то исто осећају; цела публика стоји, којој је Вук, као што се зна, онда најречитији израз био. Његош, дакле, није једини овако гледао на сликање народа V књижевности, цела је епоха исте идеје имала, и није никакво чудо да се он за тим идејама поведе кад му је иначе тако згодно било да то у Вијенцу учини. А после, Његош је не само волео него и збиља сликао народне обичаје и нарави

') Живот и обичаји народа српскога., Беч, 1867, стр. 176.