Zora

Бр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 91

венчано живе са женама, па и трампе жене као цигани коње, те једна деца оду на једну а друга на другу страну. Али береш Михаљ воли своју Маришку, па се и венчао с њоме. Истина, доцније се кајао што је потрошио новац за венчање, јер га Бог није обдарио децом; али је Маришку волио и као нероткињу. Волио је берешки, без ласкања и многог миловања; а миловао је дланом као и други људи, само на разне начине, те се дешавало да је Маришка и плакала од тога миловања. Него лепо су живили. По некад би Михаљ био љубоморан, па и онда се деси да се судар лепо сврши. — Ти си добра жена, говорио би он Маришки, само ми изгледа да по некад заборавиш да сам ти ја муж. — Никад, Михаљ, никад ја то не заборављам. Како би могла то заборавити! Сећам те се још као „гефрајтера" код канонира. Ти си мој Михаљ, а ја сам само твоја Маришка. Тада би је Михаљ ухватио за нос и у виду миловања мало продрмао, а она после убрише нос кецељом и задовољно се осмејкује. — А знаш да нам је оно прасе, што има црну пегу на леђима, као млеком заливено! Добри су и они други прасци, само једно, оно што је мало грбаво, нешто куња. Хоћеш, Михаљ, да их видиш? Данас је трећи дан како ме ништа и не питаш за њих! — Видићу их кад стигну за продају, а до онда су твоја брига. Него треба ми купити нову кожу за опанке, а и лула ми напукла, па како би било да једно прасе сад продамо? пита Михаљ гледајући у подрте опанке и повуче дим из луле да покаже како одише. — Немој, Михаљ, очију ти немој га још продавати, штета би била. А само господа и купују тако малу прасад, па би га морали чак у град

на продају носити. Наш спахија, дао му Бог живот и здравље, има довољно својих. Имам доста изатканог платна па даће ти жид у размену за њега и кожу и лулу. Знам да ће узети више вего што треба; али не жалим, само ми остави прасе. Је л' да хоћеш? па му метне руку на раме, као милује га. — А да ли их добро храниш ? упита Михаљ тек да неби одмах дао свој пристанак, па издигне раме и савије мало главу, да јој рука очеше његов образ. Маришки засузише очи што је Михаљ посумњао, да се она довољно брине за оно мало њихова иметка; а он онда: — Па добро, отиди код жида с платном и узми шта рекох. Други пут дође Михаљ срдит с посла. Шарга пребио руду, а надзорник спахилука ставио је њему на рачун. — Овог месеца, Маришка, примићемо мању плату. Шарга пребио руду, а знаш колико спахија одбија за толику штету. Прошлог месеца одбио је Ференцу 60 крајцара за изгубљени ланац с кола. Он и неби, али надзорнику не можеш умаћи само да се спахији удвори. — Не брини, Михаљ, од сутра се расађује репа, па ћу ја однадничити штету, умири га Маришка и већ ставља пред њиме чинију с вареним кромпиром. — Баш бих пио мало ракије. Како би било да одеш до жида и донесеш у оној чантрици што ми је остала још од солдачије? Маришка се сети какав је момак био Михаљ као „геФрајтер", па отрчи с чантрицом по ракију. Она увек трчи, осим кад носи ведро воде на глави. Ако је да нацепа дрва, трчи са сикиром у руци дрвљанику, а кад их натовари на леђа, она потрчкава кући. Потуку се деца