Zora

Стр. 92

3 О Р А

Бр. Ш. и IV.

на дворишту, Маришка одмах истрчи из одаје, нађе међу њима пострадалог, дигне га као ивер у наручја и трчећи однесе матери. Видите је како маше некаквим платном у руци као да је развила заставу, ко је не зна рекао би да је полудила, и она трчи на њиву где је жито вршено било, да напуни сламњачу новом сламом. Тек само пролети поред вас, размахујући лактовима, отрчи до јеврејина да купи вунице за вез на новом напрснику. Береши су на послу неколико километара даље од куће, па им жене носе у подне ручак. Маришка пође са њима заједно и само што је изашла из дворишта, она се мало погури, удали руке од тела да лакше држи равнотежу, јер су јој обе руке пуне, у једној лонац с јелом а у другој још врела'проја и мало ракије, па стане некако тромо потрчкавати да се не просипа јело из лонца. Уз брдо низ брдо, њој је све равно. Кад друге берешице стигну мужевима, а Михаљ већ у пола ручка! Ето тако је била вредна Маришка. Лети надничи да заради, јер берешева жена није обвезана уз мужа спахији радити, а зими тка, везе, шије, да и на томе заради. Па како да је не воли њен Михаљ! — Али су је за то ненавидиле све остале берешице; а Илона, жена парадног кочијаша Пала, ни име јој није хтела чути, јер јој је муж толико пута осетно пребацио што није вредна као Маришка. Илона је више пута смишљала како да јој се за то освети. У томе циљу почела се и удварати Михаљу; али без успеха. Онда преко Версавије, жене береша Крочуна, стане му пунити уши да се Пал удвара Маришки, помажејој хранити прасце, неколико пута он јој нацепао дрва, а један пут му она пришила дугме на парадном

капуту, и шта вам ту још није било! Види Маришка да је Михаљ нешто заћутао, сневеселио се и по некад тешко уздише. Кад говори, ретко кад да не ружи Пала и при томе је мрко погледа. Један пут му се и она пожали на Пала, да је тако јако ногом ударио баш оно најбоље прасе, да га је пола сахата држала у крилу док је себи дошло. Кад га је за то наружила, Пал јој .је одговорио: да он није луди Михаљ, него уме да бије и туђе жене, па језик за зубе! — Зар он теби тако казао ? упита је неверице Михаљ. — Мени, да, а до сад је увек био добар самном, одговори Маришка. — Ама зар он теби оно казао?! —- А што и да ми не каже, као обрецну се она: Нисам му сестра ни милосница па да ме штеди. Нисам ни ја према њему била боља, наружила сам га да ће дуго памтити, јер за мало ми не препуче срце кад заковрну прасе. Маришка је то казала са чистим лицем, тако природно, да јој је Михаљ морао веровати, па се на томе ствар и свршила. А знао је и да је Версавија смутљивица, јер се један пут већ показало да је за шумара и распуштеницу Иконију све слагала, пајој подвикну, кадмујеопет солила памет за Маришку и Пала: Дуће драку, руптура румуњаска, њу минци ђе ешче — до врага, оклепаницо влашка, не лажи којешта! То је довољно било да и Версавија омрзне Маришку. До сад јој је мутила воду само да би учинила услугу Илони, а сад намисли да јој се лично освети. Али то није било потребно, јер је клица мржње према Палу остала у Михаљу, па и најмањи сукоб између њих двојице могао би проузрочити несрећу и за Маришку.