Zora

Стр. 168

3 О Р А

Бр. V.

Скормон се усправи и метну јој шапе на рамена. — Скормоне! узвикну она тужно, а за тим га ухвати за њушку и пољуби, обзирући се бојажљиво око себе, да је ко год није спазио. Пошље скочи брзо, уђе у двориште, па у кућ}^, одакле изађе с комадом проје. — Скормоне, на, једи! рече она и пружи му комад. Псето поче да гута проју. — Једи, Скормоне, једи! Јадник какоје мршав: само је остала длака на њему! Једи, Скормоне! Скормон дохвати халапљиво комад, стави га измеђ шапа, а дјевојка сједе поред њега посматрајући задовољно како псето са све већом и већом слашћу једе. — Гдје је Паско, Скормоне? Пас остави комад и опет поче скичати. — Умро, знам дајеумро! Куче осјећа боље од човјека! Дада Марта устави се на вратницама узбезекнута: Саида сједи на земљи и милује некакво куче. — Шта радиш ти, дјевојко? —■ Умро је, мајка, увјерена сам да је умро: урлало је куче! •— Ко умро? — Паско! Јесте, ово је његов пас! — Који Паско ? •— Па, Паско пастир. — Аха, сјећам се, овчар! одговори дада-Марта. — А од куда ти знаш? —- Урла псето, мама. Да видиш: Скормоне, гдје је Паско? Кад је била наишла дада-Марта пас се био одмакао од њих. Сад се устави и диже главу у вис. — Гдје је Паско? понови Саида. Псето Поче опет урлати. Мати и кћи гледаху са саучешћем псето, које на свому језику оплакиваше себе сиротана. — Да, није на добро! прихвати дадаМарта мало послије. — Бог нека му души 'прости, бјеше добар младић! Неће скоро нико сирити онака сира као он! Биједно куче, како урла!

Сад, кад и дада-Марта изусти да је Паско умро, Саида пожели, да јој је некако могућно да чује да он није умро. Пас може урлати и од жеље да види свога господара. Али гледајући матер како брише сузе, пође за њом у кућу и не може ријечи прословити. Мало доцније, Саида је опет одмјеравала дужину плота концем у руци, као да се ништа није ни десило. Скормон је лежао крај чекрка пратећи погледом сваки цурин покрет, коју бјеше сад изабрао себи за господара. А она опет, увијек, кад би дошла до чекрка, сагла би се и помиловала би псето на што би се он мазно ваљао пред њом. — Јадно куче, како се радује! Тек сјутра дан опази се пошљедица јучерањег дана. — Шта је теби, дјевојко? упитаје мати брижно. — Ништа, мама. — Пожутјела си лист! — Не знам, одговори Саида и оде да да псу проје. И с дана у дан Саида је све мршавија, жутјела је све више и више и тонула у мисли. Волила је да изађе у вече на поље само са Скормоном, који је после неколико дана престао био да урла кад би га упитали за Паска и само би скичао и звијерао око себе, као да га очекује. — Ко зна, можда није ни умро, мислила ја Саида. Као да је љуљушкаше неки тајни глас да онјошживи; па, ипак, плашила би се тога гласа. И колико би год пута погледала у Скормона, глас би тај одјекнз^о у њеној души а из тога је одјека излазио страх. Послије неколико недјеља дада-Марта изађе с комадом проје: — Скормон! Ништа. — Скормон! Нитта. — Дјевојко, ходидер, те ти зовни то куче!